Odavno više nismo slabiji i nežniji pol, ali zato nam je sve teže da pronađemo ravnopravne partnere, a još nismo toliko nezavisne i samostalne da priznamo da su nam se potrebe promenile i da su nam okviri uobičajenog zajedništva tesni. I onda se nađemo u čudu, pitajući se šta je sa muškarcima i da li ćemo stvarno ostati same. Pa, odgovori su u preispitivanju sopstvenih pogrešnih stavova.
Hoćemo muškarca da ne bismo bile same
Ne poznajemo svoje stvarne potrebe i tražimo bilo kog muškarca. Pa, bilo kog ćemo i dobiti i onda ćemo zaključiti da su svi isti i da ni jedan ne valja. Možda se ispod našeg straha od samoće i želje da imamo „normalan“ život, kome niko nema šta da prigovori, krije suštinski nezavisna priroda, kojoj nikako ne odgovaraju šabloni normalnog života i normalnih veza.
