Zatim dolazi zbunjenost – pitamo se kako smo to uopšte mogli da uradimo i šta smo uopšte mislili, imamo osećaj otuđenosti od dela sebe koji je doneo odluku, izveo akciju, ne razumemo taj deo sebe i uopšte ne saosećamo sa njim. U ovoj fazi zaista mrzimo sebe, iz čega ulazimo u sledeću fazu, a to je želja za samokažnjavanjem. Ako nam posledice našeg postupka intenzivno zagorčavaju život, rizikujemo da se zaglavimo u ovoj fazi i da postanemo krajnje samodestruktivni, pokušavajući da pronađemo olakšanje i poravnanje. Perservacija je poslednja faza kajanja, u kojoj smo opsesivno fokusirani na svoju grešku, a jedino što postižemo, to je da se intenzivira najprimitivniji emotivni odgovor „neka nestane, neka nestane, neka nestane…“
Suočavanje sa sopstvenim greškama, opraštanje sebi, izlaženje iz začaranog kruga kajanja, najveći su izazov za svakoga ko je iskusio kajanje, makar i zbog neke gluposti i sitnice, koja nije nikome upropastila život.
U pokušaju da racionalizuje, odagna i umiri osećanje kajanja, ljudska vrsta je smislila prihvatanje i opraštanje sebi – ali to uopšte nije lako. Kajanje ne možemo da izbegnemo i ne treba od njega da bežimo. Istina je da smo u trenutku kada smo činili nešto zbog čega se sada kajemo, radili onako kako smo umeli, misleći da će nas to utešiti, osnažiti nam samopoštovanje, pomoći nam da napredujemo, ili smo bili uvereni da donosimo ispravnu odluku na duže staze. I sada kad smo utvrdili da smo pogrešili, jedino konstruktivno jeste da prihvatimo svoje loše odluke i da radimo sa onim što imamo, tu gde smo, sa posledicama za koje smo odgovorni. Ali kajanje ume da nagriza iznutra – ono nas tera da se preispitujemo, da očajavamo i mrzimo sebe, stvara unutrašnji konflikt i žestoko osećanje krivice, koje nikada nije konstruktivno, ako mu se prepustimo. U nekom kutku uma, mi osećamo da činimo nešto samim tim što se „posipamo pepelom“ što govorimo i mislimo loše o sebi, kao da time postižemo neko poravnanje, a zapravo se vrtimo u krug. Grdimo sebe i osećamo se loše i time postižemo da se osećamo bolje – kontradiktorno, ali prihvatljivo za ego. Duši je međutim, potrebno nešto smislenije i istinitije.
