Prekjuče sam se, kao i svakog drugog radnog dana, nakon posla zaputila ka stanu, istim putem, u istom tempu. Nosila sam kariranu suknju, teksas jaknu i čizme, slušalice i vezanu kosu. Kako ulazimo u jesen, a ja sam ostala koji minut duže u kancelariji, dok sam došla do Malog Taša – moje omiljene “stanice” na putu ka stanu, već je pao mrak. Krenula sam dijagonalno ka ulici Starine Novaka, kada sam kraičkom oka sa desne strane primetila siluetu muškarca, dobro poznatu zbog svih njegovih fotografija koje sam prethodnih dana viđala na Instagramu. Tamna odeća, crveni duks sa kapuljačom. Lice koje, srećom, nisam dobro videla. Stajao je u društvu tri muškarca koji su sedeli na klupi i devojke koja je delovala mlado, ali kao deo njihove “ekipe”. Delovali su kao da se zabavljaju. Prestravila sam se.
Pročitajte i ovo: Talas mizoginih izjava online je posledica krize muškog mentalnog zdravlja
Pokušala sam da ne gledam u njihovom pravcu, ali nisam mogla da se ne okrenem i proverim da li je devojka u njihovom društvu okej. Brzo i bojažljivo sam bacila pogled, on je prebacio ruku preko nje, a ona se zatim okrenula i otišla ka muškarcima na klupi. Pričali su i ponašali se opušteno. Naterala sam sebe da nastavim korak i da se ne okrećem, plašeći se da neko ne krene za mnom. Proklinjala sam sebe što nisam hrabrija, što sam se obukla tako kako jesam, dok sam suknju povlačila na dole i jaknu pribijala uz sebe. Okretala sam se na svakih nekoliko sekundi, isključila sam muziku iako nisam izvadila slušalice iz ušiju. Pitala sam se koliko mi je težak svežanj ključeva u torbi. Pisala sam drugu. Ubrzala sam korak, stigla do ulaza u zgradu i dobro proverila da li su se vrata od ulaza čvrsto zatvorila za mnom, pre nego što sam se popela na sprat.
View this post on Instagram
A onda, jučerašnji dan. Došla sam na posao, već dovoljno uzdrmana prethodnom večeri, da bi me u kancelariji dočekale vesti – jesi li čula intervju? Koji intervju? Zabezeknuto sam pogledala minut videa. Trebalo mi je vremena da uopšte procesuiram šta se dešava, pre nego što sam bacila telefon od sebe na sto kao da je vreo i da me je opekao. Jer me i jeste opekao. Osuđivani silovatelj na slobodi je u video intervjuu za novine pričao o svojim zlodelima kao da priča o najobičnijem hobiju. MEGAEKSLUZIVNO. Bilo mi je muka. Osetila sam bes kakav sam mislila da nikada neću osetiti. Kako vas nije sramota? Zapalila bih Terazije do temelja. Pa zar onaj ko je ovaj intervju odobrio nema ženu, sestru, ćerku? Zar ga nije majka rodila? Kako spava noću? Došlo mi je da vičem i plačem u isto vreme. Kako smo došli toga da se javni prostor daje onima koji ne bi trebalo ni da slobodno šetaju gradom?
Pročitajte i ovo: Nije problem u hidžabu, problem je kontrola nad ženama
I posle neko kaže – a što ga nisi prijavila? Kome? Da ga prijavim možda za emisiju, za rijaliti? Izgleda da silovatelji imaju više šanse da postanu javne ličnosti nego kažnjeni. Poražena sam. Od kako sam bila devojčica mama me je upozoravala da se pazim. Govorila mi da vrištim iz sveg glasa i tražim pomoć ako me neko napadne. Da se ne vraćam sama kući. Da gledam u broj tablica taksija, jer ko zna ko može biti za volanom. Da me uvek neko prati iz izlaska. Da minimizujem sve šanse da me neko siluje i povredi, jer šansa uvek postoji.
View this post on Instagram
Ali, problem nije u meni, ni u mojoj suknji, ni u vremenu u koje se vraćam kući. Nije greška u nama, ženama. Problem je u društvu i sistemu koji ne kažnjava zločince, koji nam ne veruje da smo doživele nasilje, a i kad nam poveruje – ne uradi ništa. Zapravo, uradi… intervju sa počiniteljem zločina. Tako da se pitam, da li je doživotna trauma silovane žene nekome zaista vredna novca, klikova i ekskluziviteta? Izgleda da jeste. A ako je tako, vreme je za revoluciju. Vidimo se u subotu.
Naslovna fotografija: wannabemedia.rs
Ilustracija: @_nedaleko
Jovana Pantić
