“Ako ljudi ispolje suviše hrabrosti na ovom svetu, društvo ih mora gušiti da bi ih slomilo – i tako ih, naravno, ubija. Društvo slama svakoga, ali posle toga mnogi postaju jaki baš na onim slomljenim mestima. A one koje ne može da slomi, njih ubija. Društvo podjednako ubija i dobre, i plemenite, i hrabre.” Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway)
Biti hrabar u svetu koji nazivamo kulturom straha više je od proste nestrepnje zbog zla koje vreba iza svakog ćoška. To znači biti poseban u vremenu koje seje rat, smrt, tugu. Dve žene, Benazir Buto (بینظیر بھٹو, Benazir Bhutto) i Ameneh Bahrami (آمنه بهرامی, Ameneh Bahrami), iako među njima na prvi pogled nema jasnih veza, ipak su obe toliko odvažne da su postale sinonim za hrabrost novog doba. Jedna rođena u Pakistanu 1953. godine, a druga u prestonici Irana 1978. Nikad se nisu srele, nikad videle, a u istoriji će zauvek ostati upamćene kao žene zvane hrabrost.
Benazir Buto u dva navrata birana je za premijerku svoje rodne zemlje, međutim, svaki put bi bila smenjena usled nerazjašnjenih okolnosti svojih političkih protivnika. Proglašena je državnim neprijateljem, a od 2006. godine Interpol je raspisao poternicu za njom. Odlučila je da napusti zemlju i ode za Veliku Britaniju, a kada je 2007. godine pozvana da se vrati u Pakistan, niko nije verovao će pristati. Mnogi su slutili da bi to mogao biti njen kraj.
Porodica Buto jedna je od najuticajnijih političkih dinastija Pakistana
Koliko je ludosti potrebno da prihvatiš da igraš ulogu žive mete? Slavna Benazir Buto vratila se u Pakistan, prkosila atentatorima, političkim neprijateljima i čekala dan kada će biti ubijena. Kakav je osećaj igrati se životom, jer njena smrt bila je samo pitanje časa? I zaista, već dan po povratku u Pakistan bila je meta napadača koji su tom prilikom usmrtili na stotine njenih pristalica, a u decembru te 2007. godine, Benazir Buto je ubijena.
Treći atentat na Benazir bio je koban
Bila je prva žena koja je glasanjem izabrana da vodi jednu muslimansku zemlju, završila je Harvard i nikad se nije odrekla rodnog Pakistana. Bila je optuživana, smenjivana, proteravana, ali je Benazir Buto postala simbol ženske inicijacije u politiku fundamentalističkog sveta.
Pristalice su je prozvale Čeličnom damom Pakistana
Ameneh Bahrami nije imala veze sa politikom, nije možda ni računala na svoju unutrašnju snagu, sve dok joj se život nije izmenio. Ova mlada žena odbila je udvaranje poznanika i bila kažnjena zbog jarosti odbijenog muškarca. Madžid Movahedi (Majid Movahedi) polio je Ameneh kiselinom, i od prelepe devojke ona je postala žena unakaženog lica. Ni 17 hirurških intervencija, ni basnoslovne svote novca koje je obezbedila iranska vlada, ni najeminentniji stručnjaci u Španiji nisu mnogo pomogli u pokušajima da vrati svoj prvobitni lik. Ispečenog lica, slepa, sa užasnim opekotinama i sablasnim bolovima, Ameneh je zatražila pravdu. Po šerijatskom zakonu, devojka je imala pravo da na isti način uzvrati Movahedu. Mnogi su se grozili ove surove pravde, a drugi su je smatrali dostojnom kaznom za tako gnusan čin.
Potpuno uništena odeća koju je nosila u trenutku napada
I nije hrabrost mlade Ameneh u njenoj tragičnoj priči, ni u tome što podnosi užasne bolove, pa čak ni u činjenici da su joj oduzete mladost i lepota. Snaga njene ličnosti jeste u praštanju. Oprostila je svom napadaču, poštedela ga istovetne sudbine i pokazala da je dovoljno hrabra da učini častan čin poput praštanja.
Ameneh pre nego što joj je Madžid bacio kiselinu na lice. Ova Iranka odustala je od “kisasa”– odmazde koju dozvoljava šerijatski zakon
I Benazir Buto i Ameneh Bahrami, postale su simbol hrabrosti, jedna zbog svoje ljubavi prema pakistanskoj zemlji i narodu, a druga zbog ljubavi prema ljudima i životu. Benazir Buto bila je “bure baruta” i stradala je u ime svoje ideologije, dok je Amaneh bila kolateralna šteta ljudskog besa i sujete, a oprostila je u ime svoje vere. Dve različite priče, ali suštinski iste, obe vredne sećanja i dostojne mita. Na stranicama istorije, i Benazir i Amaneh zauvek će nositi orden časti namenjen ženama koje zovemo hrabrost.
Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.
