Telom smo ovde, stojimo na zemlji, čak nas žuljaju i cipele. Mislima smo negde u davno prošlom juče ili nekom imaginarnom sutra. Živimo sadašnjost glavom punom mislima o prošlosti u kojima ponovo proživljavamo bolne trenutke, analizramo greške ili vodimo već ispričane razgovore. Ili sanjarimo o budućnosti koja je sasvim neizvesna, razmišljamo šta se može desiti sa onim što radimo, sa vezom u kojoj smo. I sve nas to vodi do gubitka sadašnjeg trenutka koji je bio neko naše odsanjano sutra, a koje nismo ispunili, i postaće neko naše prošlo juče kojeg se nećemo sećati. Nađimo način da promenimo tu naviku i jednostavno živimo život.
Životarenje u prošlosti ili budućnosti može napraviti problem, načiniti nas drugačijim osobama nego što jesmo. Napisala sam “životarenje”, jer to i nije život u pravom smislu te reči. Ova naša navika može od nas stvoriti osobu koja nije sposobna da u trenutku govorenja, delanja i realnog razmišljanja donese pravu odluku, jer je sputana nekim prošlim vremenom ili razmišljanjima o budućim posledicama. Preispitivanje prošlosti i preterano planiranje budućnosti oduzeće mnogo energije koju možemo iskoristiti da sada i ovde uradimo mnogo dobrih stvari. I dok mi lutamo nazad ili napred od mesta gde smo, ono što se zaista dešava drugi vide i čuju, drugi se smeju, a mi propuštamo priliku da sa njima uživamo. A ni sami nismo svesni da upavo tako stvaramo prošlost i pišemo budućnost. Trgnimo se iz onog jednog mesta na kom smo ostali zakopani. Ponavljam – živimo život.
Uspomene su sastavni deo života i treba da nas hrabre, a ne sputavaju
Kako bismo pomogli sebi u ovoj borbi sa svojom lošom navikom predlažem da preduzmemo sledeća tri koraka.
1) Rešimo čvrsto, odlučimo se da želimo da prestanemo da sebi krademo dragocene trenutke sadašnjosti i bacamo ih u čeljust prošlosti ili budućnosti. Odlučnost je prvi korak ka svakom uspehu.
2) Definišimo sadašnjost. Recimo sebi: “Sada sam ovde. Ne u nekom prošlom trenutku, jer sam ga već proživela i odbolovala. Ne u nekoj budućnosti, jer ne znam ni da li će se desiti. Ja sam ovde i sada i živim ono što jesam i što mogu.”
3) Prekinimo napad. Svaki put kada nas salete udari stare dobre navike životarenja van koordinatnog sistema u kojem smo i zaustavimo je. Parališimo je i borimo se protiv nje. Jači smo. Pobeđujemo sigurno!
Ne treba dozvoliti da voz pobegne dok mi jurimo za onim na koji nekada nismo uspeli da stignemo
Želimo da živimo! Nema ničeg lošeg u povremenom podsećanju na trenutke koje smo nekada proživeli, to su dragocene uspomene. Ali, njima i jeste mesto u prošlosti jer su – prošle. Nema ničeg lošeg ni u tome da planiramo neku budućnost i težimo njoj, to su planovi koji nam daju snagu da se tudimo i napredujemo. Ali, ne pišimo scenario strahom i zebnjom i ne uništavajmo draž koju donosi sutra. Svako juče bilo je danas, a svako sutra postaće danas. A reč danas je brojnija u ovom slučaju, zato – živimo danas!
