Funkcionišemo – nesvesno – vođeni brojnim usvojenim šablonima koji uređuju naše dnevne interakcije sa svetom, a kad nam nešto skrene pažnju (a to su obično neprijatni događaji) to nam svet drži ogledalo, da bismo mogli da vidimo sebe i povećamo nivo svesnosti, da dostignemo viši nivo razvoja uma.
Ništa nam se ne dešava slučajno. Ako smo stalno u bolesnim odnosima, znači da nosimo u sebi nešto što treba da razrešimo, ako smo zadovoljni svojim životom, to znači da živite u skladu sa svojim vrednostima i potrebama.
Lako je optužiti svet za nepravdu i verovati da ne dobijamo ono što zaslužujemo, da smo žrtve, da su drugi krivi i da smo bespomoćni. To nam omogućava da odbacimo odgovornost i kontrolu. Da se prepustimo samosažaljenju i uverenju da smo izgubljeni i nemoćni, uskraćeni, prevareni… Da je neko drugi kriv. I da neko drugi treba da reši naše probleme. Ali stvari tako ne funkcionišu i onda uporno ostaju iste i bivaju sve gore, a mi se čudimo i pitamo se šta smo Bogu zgrešili da nas tako kažnjava.
Ono što doživljavamo je ono što smo odabrali da doživimo, a to što nismo birali svesno, ili se ne sećamo da smo napravili neke dogovore u prošlim životima, ili neke izbore još pre rođena – to se ne računa. Na nama je da se razvijemo i osvestimo toliko da možemo da prihvatimo kosmičke zakone, da pokušamo da ih razumemo i da sagledamo kako funkcionišu u našem životu, da se otvorimo za komunikaciju sa višom svešću, sa svojim bićem i sa univerzalnim informativnim poljem toliko da se setimo zaboravljenih dogovora i prošlih života, da osvestimo ono čega nismo svesni. I mi to možemo, opremljeni smo svime što nam treba. Naši umovi to mogu, naše svesti tome streme.
Izvor fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
