Ljudima je drago da vide da vam dobro ide. Ali ne bolje nego njima. Većina ljudi će biti veoma blagonaklona prema vama, ako ih uverite da živite skromnije od njih, da im niste konkurencija i da ih ne ugrožavate ni na koji način. To im dozvoljava da se osećaju sigurno na svom terenu, a da ne moraju da izlaze van svoje zone komfora.
Mi stalno radimo jednu tužnu stvar – upoređujemo svoje greške i gluposti za koje samo mi znamo sa najvećim postignućima drugih ljudi, koja su svima vidljiva. Time uništavamo svoje samopouzdanje i kreiramo atmosferu samosažaljenja. Ne volimo da dublje promislimo, kad već upoređujemo neuporedivo – ko zna kakve sve promašaje i padove zadržavaju za sebe, oni čiji je uspeh vidljiv.
Stalno moramo da donosimo odluke. A donošenje jedne odluke, samo prerasta u donošenje novih odluka, podstaknutih ovom prvom. Ali, većina ljudi izbegava donošenje svake odluke i čeka da bude primorano, priterano uza zid, da više nema ni jednu opciju, osim da reaguje i učini nešto – najčešće ono što je moglo mnogo lakše da se izvede ili čak izbegne, da je odluka doneta pre nego što je problem eskalirao. Ne volimo da se suočavamo sa problemima i hteli bismo da se oni reše sami od sebe.
