Zreo ljubavni odnos razlikuje se od nezrelog baš po tom strahu – ako ti je neko potreban jer imaš osećja da ne možeš da živiš bez njega, onda se osećaš ugroženo i stalno strahuješ da ne izgubiš voljenu osobu, koja za tebe predstavlja „pojas za spasavanje“ iz nezadovoljstva sopstvenim životom, dok želja da budeš sa nekim, da sa njim deliš svoj život i posvećuješ mu se, iako sasvim dobro možeš da živiš i egzistiraš potpuno nezavisno od te osobe, daje prostor da se zreo odnos uspostavi i razvije.
Zrelost od nas zahteva svest, zdrav razum, sagledavanje, donošenje odluka – a to je teško, osim što nije ni malo romantično. S druge strane, romantični odnosi, velike strasti i jaka osećanja nose nas bez ikakve kontrole, gotovo bez našeg učešća. U dramatičnim odnosima je uzbudljivo, a i oslobođeni smo odgovornosti za ono što nam se dešava, jer ne vodimo mi ljubav, nego ljubav vodi nas, a mi možemo da se prepustimo, ili da se pobunimo kad talasi drame zaprete nas potope i udave.
Pitanje odgovornosti – da li nas je odnos poneo, ili mi nosimo odnos
Ovo pitanje se postavlja pre ili kasnije, ali obično vrlo brzo nakon početka veze. Faza zaljubljenosti u kojoj smo uglavnom svi preplavljeni i prepušteni jakoj struji strasnih osećanja, brzo prolazi. Zaljubljenost nas nosi, ali donekle. I kad osetimo da smo nasukani, zapravo smo na čvrstom tlu realnosti, na kome moramo da odlučimo šta ćemo dalje. Da li ćemo poneti svoj odnos po suvom, bez pomoći preplavljujućih emocija, ili ćemo po svaku cenu nastojati da se vratimo u bujicu, da ostanemo na nivou reakcija (u cilju opstanka), umesto da preduzimamo svesne akcije (u cilju ličnog razvoja i napretka veze).
Kad zaljubljenost prođe, počinje dosadan deo odnosa, jer zrelost i razumnost nije mnogo zabavna. Ali ako se upustimo u dosadan posao izgradnje stabilnog odnosa, onda radimo isto što i svaki umetnik i stvaralac – korisimo inspiraciju i motiv da istrajemo, da prođemo kroz periode sumnje u svoju zamisao, u svoju kreativnost i sposobnost, u svoj cilj i svoja osećanja i da proneđemo smisao u svemu tome. Da pronađemo sebe u davanju (stvaranju) da izgradimo nešto veće od nas samih. Da izgradimo odnos, koji je veći od svakog od nas pojedinačno, jer ne samo da nas obuhvata i ujedinjuje, nego ima i sopstveni integritet, da stvorimo delo koje će svedočiti o našim naporima da dođemo do cilja i u kome će se ogledati naša snaga i upornost, naš talenat i vizija i koje će nas osnažiti da nastavimo dalje da stvaramo.
