Često mi se dešava da se zamislim sa jednim istim pitanjem – šta više može da me oduševi i iznenadi posle svega što postoji i što je nastalo do danas? Ali nekako, uvek se desi nešto što mi makar na trenutke pomuti razum. I to me čini jako srećnom.

Alexander Wang je 26-ogodišnji mladić koji mi je od kad se pojavio na scenu 2007. zapao za oko a vremenom sam ga izdvojila i svrstala u one kojima se prilično radujem kad nastupi sezona ready-to-wear. Ispostavilo se da su ga i drugi, dakle kritičari, novinari i ostali modni poznavaoci izdvojili što mu je 2008. donelo  nagradu (CFDA/Vogue Fashion Fund).

Dao je osveženje modnim pistama, često dosadnog New York Fashion Week-a preplavljenog gomilom finih, ženastih kolekcija koje se ponavljaju iz sezone u sezonu. Određeni urbani, nonšalantni, kul izgled, najčešće inspirisan muškim krojevima je nešto što karakteriše njegov stil od početka. To je vremenom evoluiralo. Kada krenete da posmatrate kolekciju za kolekcijom primećuje se i da se nonšalancija kao način često gubi, čak i deluje da je nema. To je ono što je interesantno jer ostavio je prethodno određeni utisak, te se kasniji rad često tumači kroz prethodni i kroz njegov senzibilitet, što je poznata pojava u svetu umetnosti. Doživljava se na isti način ali zapravo kad se malo bolje pogleda uočava se da iznad nonšalancije više stoji promišljenost. Ako je ta nonšalancija promišljena, da li je onda stvarno nonšalatna? E ovde govorim o tome da to i nije toliko nonšalantno koliko se može umetnuti u razum zbog prethodnih kolekcija koje to možda više jesu. U svakom slučaju, ipak uvek ima malo promišljanja, koliko god može da deluje da je jako opušteno.

Međutim, reč o nekom novom pokretu koji nameće taj novi, nonšalantni, kul look. Proteklih godina se pojavio određeni broj dizajnera, između ostalih i on, koji su taj stil popeli na viši stepen koji intrigira na raznim nivoima. Gledajući dosta radova različitih kreatora, takav “look” je samo baza i početna tačka od koje je krenuo da se razvija drugi niz različitih ideja koji pretočeni u kolekcije intrigiraju iznova sa tim svojim novim oblicima. Tako i njegovo “urbano urbano” ima viši stepen od prosečnog urbanog stila što se jasno vidi u svemu sto je on prikazao u svom dosadašnjem radu. Čak i oni najkomercijalniji radovi imaju veštu igru u ideji. Iako “fashionable”, njegova moda je ozbiljnija i u neku ruku avangardnija.  

Kada bih sad nehajno pokušala da preletim na njegov rad, u glavi bi mi se stvorilo nekoliko slika. Spomenula bih sigurno da se se jednostavnost javlja kao izražajna crta. On nju oblikuje, dodaje neke elemente, čini je življom iako ne smatram da čistina sama po sebi nije živa i interesantna, čak naprotiv.

A način na koji se on poigrava minimalizom, daje svoj pečat i gradi svoj lik ubacujući elemente koje sam već gore spomenula, često je obojen i trendom. Sada kad se osvrnem na neke starije kolekcije imam taj osećaj da je trend dosta zastupljen. Uske haljine, helanke, džins, kosulje itd. od treša izgrađen trend štosa. Iz ove perspektive mi sve to izgleda pomalo prevaziđeno, što je posledica toliko toga viđenog. Činjenica je da modni kreatori i modne  kuće unapred znaju šta je predloženo i određeno kao trend za narednu sezonu koji zatim oblikuju u svom maniru. Ali bez ozbira, čak i da je pratio trend, a jeste, on to radi odlično, razume igru, razume štos i ume.

Momenat u kome je on najmirniji a meni možda i najdraži, jer mi tada deluje najviše kao svoj, jeste taj kada je minimalizam iznet mimo trenda, već dat kao sam po sebi jak i upečatljiv. Tu se poigravanje svodi na minimum, čisto da se izbegne sterilnost.

Momenti koji se javljaju za sezonu jesen zima 2010/11. koristeći (opet ponavljam) trend, u ovom slučaju pliša, su pokazatelj koliko on samo ima smisla da upakuje i iznese, boje (kojima inače nije uvek sklon), materijale i sam dizajn. To spajanje pliša, kože i ostalih materijala, odabir boja od glave pa do cipele, kako je sve ukupno uobličeno i izneto u svojoj čistini i jednostavnosti, ja lično doživljavam kao neki likovni izraz koji sam vremenom, prateći rad mnogih modnih kreatora, otkrila kao sebi najbliži.

S druge strane, s obzirom na više segmenata u kolekciji uočavam i sledeće. Smatram da kada neko ima istančan ukus, retko kada će se desiti da pogreši i prikaže nešto što je diskutabilno u estetskom smislu, da li je lepo ili nije. Dakle ne govorim o ideji samoj ili senzibilitetu da li se to nekom dopada ili ne kao stil. A kod njega, u toj reviji na primer, pored poigravanja sa muškim odelima i krojevima u konstrukciji, određeni izgledi sa haljinama i čarapama preko kolena, pa gore neka čudna čipka ili neki vez, pa čak i neke haljine na prvi pogled problematičnih materijala pri kraju revije i cipele su jedni od onih koji su diskutabilni utoliko što to ne bi svako umeo da iznese. Pritom ne mislim samo na kupce, na ženu koja bi to ponela, već na samog dizajnera. Ovo je pitanje konteksta u koji je stavljen i ideje koja se plasira. Iako moram da priznam da me ovde zbunjuju ovi izgledi i ne spadaju u moje omiljene, tako nešto, sa sigurnošću tvrdim, da je ideja koju bi neko manje vešt i sa manje ukusa, i vrlo moguće manje sredstava, mogao da dovede do potpunog promašaja, od načina na koji je shvaćena ideja u korenu i konteksta u koji je stavljena u samoj realizaciji do konačne prezentacije kroz reviju. Kod njega, ta prljavost i sirovost igraju igru. Da li sam ja subjektivna jer mi je postao blizak njegov rad, ne znam, moguće.

Neću reći da mi se nije desilo da se zapitam da li grešim u proceni, pogotovo kad sam naletela na negativne komentare za poslednju kolekciju proleće leto 2011. Na kraju sam ih definisala, iz nekog ugla, kao površne i grube. Zapitati se mogu da li su u pravu da kolekciji fali ovo ili ono, kao što se i pitam zašto mi je slika jedna kad je zamislim, osim one beline eventualno dve, tri različite slike prolete kroz prisećanje u vidu onih oslikanih haljina ili sedefastih plavih komada  i na kraju narandžaste celine. Definitivno varijacije na temu jesu male ovde, dosta ponavljanja da može da proizvodi  i dosadu, čak pitanje da je mogao neke elemente i na drugi način da prikaže. Ali na malicioznosti tipa nema talenta, ima sreće, mogu da se složim samo u jednom. Da, smatram da je imao sreće da se kao jako mlad odmah probio i uspeo, da mu je pošlo od ruke da od običnih majica napravi brend i kreira novi stil kao svoj. Mnogi i mnogo talentovaniji neće dobiti ni priliku.

Možda se nije najbolje snašao u ovom novom izazovu za ovaj stil koji podseća u mnogo čemu na belgijske kreatore i njihov izraz, a možda se snašao sasvim ok. Potpuno je diskutabilno odrediti jer sve zavisi od načina na koji se stvari posmatraju. Ali talentat je nešto što mu oduzela ne bih. Štaviše, ovaj momak mi često deluje kao veseli dečko posvećen samo svom radu kome je od malih nogu to jedino intresovanje da se pitam da li uopšte postoji nešto mimo toga, nešto što ga inspiriše iz raznih drugih oblasti iz života i umetnosti što može da ubaci u konteks mode. Ali, nekad sami sirovi talenat mi je daleko draži od onih koji prate, znaju, posmatraju, mudro pamte i beleže i na osnovu toga stvaraju. Kažem nekad, jer treba imati talenta i za ovo drugo.

Moda ima svoj jezik kojim komunicira i ako uspete da ga razumete prihvatićete da je svrstate u neko polje umetnosti. Ne uvek i ne sve. Ali svakako ono što je danas u modi vredno pažnje je i mesto gde se nalazi Alexander Wang.


Marija Mak je neurotična i analitična “belle de nuit”. Uzdahne uz dobar prêt-à-porter, mrak u klubu, film u kinoteci ili svojoj sobi.

Editors choice