Grad na dve reke. Vekovni bedem između Istoka i Zapada. Početna i poslednja stanica nečijih snova, Beograd. Grad koji odumire u očima onih koji su rođeni u njemu.
Poslednjih godina nekako sve ređe viđam osmeh na licima. Sve izgleda kao da nam je neko navukao masku sivila i iznutra zavrnuo slavinu za radost i pozitivne emocije.
Svuda samo obelisci i odjeci sive pretočeni u bore od briga. Tako se raspoznajemo mi Beograđani. Licem kao u Pobednika, kamenim i gordo zelenim od vetrova i kiša. Tajni znak koji drugima deluje poput nabeđenosti, nešto kao ponos i drskost što smo tu gde smo. U Beogradu.
Mestu dešavanja svega. Gradu gde svi gladni, bez ponosa, dolaze sa dušom u nosu da prose nešto što im po zakonu pripada. I Božijem i ljudskom zakonu.
Grad greha.
Grad štrajkova, grad parada, grad paljenja i rušenja.
Grad svega i svih!
Za nekoga početna stanica ka Njujorku, a nekome dnevnica od dvadeset evra.
Pitam se da li je ikada bio beo ili su mu ime dali oni što su dolazili iz tolikog crnila, pa je ova nijansa sive bila toliko svetla za njih.
Bela… Beli grad… Beograd…
Utopija za sve, osim za ljude u njemu.
Volim ga, uživam u parkovima, u rekama, u ritmu života, uopšte – u svemu što nudi i što ga čini ovakvim kakvim ga poznajemo. Veliko grotlo, koje je opet premalo da primi sve u sebe.
Svi se gaze, ali se niko ne žali. Da li je to zato što smo otupeli ili samo od straha, ne znam. Evidentno je da niko neće iz njega napolje. I to je ono što ne volim, što ne razumem, tačnije, nisam razumeo do toga dana.
Kišni, sivi oktobarski dan. Autobusi i ulice puni nervoznih ljudi. Grad u kolapsu, sirene ječe kao na svadbama (valjda se slavi venčanje sivog i belog), nigde osmeha ni “dobar dan” pri sretanju na ulici, pa makar i znali osobu koja vam ide u susret. Pomislih, ništa čudno, još jedan od tipičnih dana, ništa novo. Put me je vodio u podzemni prolaz kod Zelenjaka, mesto na kom sam napokon shvatio fenomen zvani Beograd.
Pri prolasku kroz njega gledam ljude koji se penju ka vrhu. Njihovi stari ispucali koferi i plastične pijačne torbe odudarale su od njihovih ozarenih lica!
Oni koji tek dolaze. Nade, ciljevi, ma, sve što žele misle da je ovde zakopano! Sit gladnom ne veruje, uvek je tako bilo. Ipak, nisam hejter, te nisam hteo da im rušim snove koje su tek počeli da sanjaju. Pojačao sam muziku i nastavio svoj put. Njihov život – njihova stvar.
Čim me je popustio taj osećaj, dolazi novi paradoks. Čovek, tu negde oko pedesetak godina, svira i peva: “Knock, knock, knocking on heaven’s door…”
Ljudi koji dolaze srećno je pevuše, a mi što se spuštamo niz Kameničku ćutimo oborenih glava.
Otupeli smo na lepo, ne primećujemo nikog i ništa oko sebe. Grubo laktanje kroz gradsku vrevu uzelo je najveću žrtvu, našu dušu.
Ljudi koji dolaze to ne shvataju. Da znaju, nikada ne bi ni došli iz svojih mesta gde poznaju svaku ulicu. Tamo čak i životinje otpozdravljaju kada se susretnete. Ovde ste srećni ako vam u supermarketu kažu “Vi”. Tamni vilajet, dragi moji. Ko dođe, kajaće se, ko ne dođe, kajaće se.
Beograde, nisi ti kriv što siviš u našim očima. Mi smo odavno izgubili sve osećaje, brigu i sapatništvo prema tebi. Ako nama ne možeš oprostiti, nauči ove što dolaze da te vole i cene kako treba. Dolično i neizmerno.
Stevica Svetozar Rajčetić je rođen u pravim godinama,ali u pogrešno vreme. Za sebe tvrdi da je savršeno nesavršenstvo i potpuna negacija onoga kakvim ga ljudi vide. Živi u Beogradu, ali je duhovno uvek u Novom Sadu i možete videti njegovu siluetu kako sedi na zidinama Petrovaradina, zamišljeno gleda ka mostovima na Dunavu… Njegova poruka čitateljima i svim prijateljima glasi “In vino veritas”.
