Srećem, ceo život, neke pomalo “iščašene” ljude. Verujem, sada već duboko, da nijedan čovek koji mi se dopadao nije bio normalan, i to mi je u neku ruku i logično, jer ni sama nisam baš združena sa normalnošću, pa onda valjda Normalnog ne mogu ni da želim.
Neki su imali probleme sa mnom, sa nekima sam ja imala probleme, a nekima baš ništa nije falilo, osim što su bili savršeno neuklopivi u moj svet. Ima i onih sa kojima ne znam šta se zapravo desilo. Tek, nešto je puklo, sa ove ili one strane.
Ako i sami nailazite na ludake i poluludake, ova lista vam može poslužiti kao fini podsetnik. Ja volim kategorizaciju, jer mi ona daje iluziju da u meni još ima razuma.
Kategorija “Kako ti želiš”
Prezirem ih.
To su oni koji su mlakonje, drugim rečima.
Sa njima je (možda!) ok družiti se. Sa njima je (možda) ok biti u vezi – ako volite da stvari sasvim budu u vašim rukama. Ja volim. Ali mi je često dosta preduzimljivosti ma koje vrste. (I toga da imam veće mošnice od njih, dakako.)
Čovek iz ove kategorije vam uglavnom neće reći: “Hej, hajdemo Tamo, biće super!” On će vas radije pitati: “Šta želiš da radimo večeras?” Ukoliko vaš odgovor bude “Ne znam” prirode, on neće predložiti ništa mudro.
Meni je sa njima dosadno, zapravo.
Ubijaju svaki komad kreativnosti u meni, a pre svega vatru i život i kada su tu negde ja gubim želju da radim bilo šta.
Odsustvo vatre u njima je evidentno svima onima koji u vatri vole da se guše. Meni jeste.
