U Srbiji su ljudi po prirodi ostrašćeni. Čini se da teže tome da stvari vide kao vrlo jasno definisane i bez moralnih dvoznačnosti. Vrlo često su njihovi stavovi “uklesani u kamen” i bilo kakva diskusija, ako do nje i uspete da dođete, neće napraviti razliku. Sve je ili crno ili belo, a prostor za disanje čitave palete različitih mišljenja i pogleda veoma je mali.

Često osnova za tako čvrste poglede ne leži u proučavanju informacija ili voljnosti da se stvar sagleda iz svakog ugla. Još češće ne postoji ni razmatranje mogućnosti da drugačiji uglovi gledanja i postoje. U najboljem slučaju, uzrok je to što je ustaljeno mišljenje prihvaćeno kao takvo i što je služilo svrsi generacijama. U najgorem, oni proističu iz toga što su ljudi dugo upijali propagandu partija vođenih ličnim interesima i kao propoved prihvatali vladavinu koja najviše odgovara njihovim potrebama, vrednostima ili religijskoj naklonjenosti.

U današnjem svetu, kojeg je i srpsko moderno društvo deo, rekao bih da se stvari ne preispituju u dovoljnoj meri, kao i da nema racionalizacije vođene razumevanjem umesto jednostavne osude.

Skorašnja priča o Paradi ponosa u Beogradu govori u prilog ovoj tezi – naime, inače razumni ljudi podržali su hladnokrvnu zabranu ljudskih prava, a srpska vlada je pogazila principe demokratije. Prirodno je i trebalo bi ohrabrivati ljude da imaju mišljenje o različitim pitanjima, pa tako mnogi osećaju da imaju pravo na stav o homoseksualnosti. Za mene, to je podjednako suludo kao i pitati se da li bi trebalo prihvatiti crvenokose ili da li ljudi određene visine treba da imaju ista prava kao većina. Nešto može da vam se sviđa ili ne, ali nerazumno je nešto prirodno proglasiti ispravnim ili pogrešnim. To je moje mišljenje. Trebalo bi da nađemo utehu u svojim sličnostima, a prihvatimo i slavimo svoje razlike.

Koliko je ljudi koji su postavljali glupa pitanja kao što je “zašto ti ljudi žele posebna prava” stalo i zapravo razmislilo o mogućim odgovorima. Jer, odgovor je očigledan: ne žele ih. LGBT zajednici specijalna prava nisu potrebna, a oni ih ni ne traže – ne, oni traže samo ista prava. Svi smo sašiveni od istog parčeta tkanine i svi zaslužujemo jednaka prava. Ja u to čvrsto verujem. Osnovne principe jednakosti u pitanje dovode samo najogokoreliji fanatici. Ekstremni desničari, naravno, imaju svoje mesto u ovoj diskusiji.

Bio sam tužan i pomalo šokiran kada sam video lakoću sa kojom su desničari i Pravoslavna crkva indoktrinirali ljude idejom da je parada nekakva promocija homoseksualizma i zahtevanje više prava nego što ih imaju drugi ljudi. Video sam svoje prijatelje, od kojih bih mnoge, inače, smatrao vrlo liberalnim, kako bivaju zavedeni netačnom porukom da je poenta parade sticanje posebnih prava za LGBT zajednicu. Činjenica: Paradom se ne traže posebna prava ni za koga. Traže se jednaka prava. A što se tiče ideje o paradi kao žurki u perju i kožnoj odeći: budimo realni. Parada u Srbiji je daleko od ekstravagantne atmosfere koja se može videti u gradovima kao što su London, Berlin ili Njujork. U Srbiji se i dalje više radi o shvatanju, prepoznavanju i prihvatanju, uprkos onome što plasiraju zastrašivanja željni mediji.

Svi koji su se osećali pozvanim da prošetaju za LGBT prava, tu odluku su mogli da donesu tek nakon vaganja između razloga “za” i razloga “protiv”. Za mnoge, to bi bila prva javna potrvda onoga što zaista jesu. Poručili bi “ovo sam ja i ponosim se time što jesam”. Drugi bi bili tu da pruže valjanu podršku prijateljima i članovima porodice. Jer, ne zaboravimo: svi koji su vodili kampanju i planirali da tog dana šetaju Beogradom bili su nečiji sin ili ćerka. Svi tamo imali su prijatelje i porodice. Svi su bili dovoljno hrabri da izađu na ulice neprijateljski nastrojenog grada i bore se za prihvatanje od strane društva kojem doprinose koliko i bilo ko drugi.

U Srbiji, gde se SPC uzdigla nakon pada Miloševića kako bi sprovela svoju volju, upornu i nespremnu da oprašta u svojoj snazi, mnogi ljudi, prilično bukvalno njeno vođenje prihvataju kao propoved. I, dok je religija čvrst oslonac mnogima u trenucima nesigurnosti i potrebe, tužno je videti neke ljude kako slepo prate, bez preispitivanja, bez obzira na to o kom se problemu radi ili koji je kontekst u pitanju. Velike svetske religije nastajale su kada su proroci razgovarali i debatovali o svojim učenjima sa sledbenicima, a to je bio slučaj i sa Pravoslavnom crkvom.

Osim što je osnova većine religija, jednakost za sve je osnovni princip skoro svakog ustava na svetu. Svaki čovek i žena su stvoreni jednaki i tako bi trebalo da budu tretirani u očima zakona. Uskoro ćemo se naći u društvu gde su desničari i “prodavci” religijskih dogmi toliko zaglibili u svoju konzervativnost i uskogrudost da se plaše dijaloga o ovakvim pitanjima. Ljudi su držani u mraku od strane mnogih režima koji su imali koristi od slepe poslušnosti. Propovedalo se da je preispitivati ono što nam je rečeno znak sumnje u sopstven veru, a u nekim društvima se i danas ovaj užasni vid religijskog ropstva koristi da se ućutkaju mnogi koji se plaše da budu odbačeni od svoje crkve.

Poznato je da je Karl Marks rekao da je “religija opijum za mase” (“Die Religion… ist das Opium des Volkes”). To je danas podjednako tačno kao što je bilo i 1843, kada je napisano.

U Srbiji, kao i širom sveta, trenutno ima mnogo preispitivanja. Videli smo kako se stubovi društava tresu zbog različitih skandala i zloupotreba moći. Sada je vreme kada treba preispitati vođe i mentore, bilo u politici, društvu ili religiji, i ponovo proceniti sopstvene živote. Vreme je da se oslobodimo od lanaca slepo prihvaćenih normi. Većina stvari u životu sada ne funkcioniše tako, ako ikada i jeste. Moramo se navići na to, jer u životu ima mnogo više boja od crne i bele.

Prijatelj mi je jednom rekao da je nemoguće biti gej Srbin. Tada sam se nasmejao, a kasnije sam se i zapitao oko njegove izjave. Pa, ako već ne znate, da vam kažem jednom za svagda: ima mnogo gej Srba. Neke verovatno već poznajete.


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Uroš Pajović

Editors choice