Na početku svake veze postoji trenutak kad možemo da je uopšte ne započnemo. Stojimo na rubu, emocije su još uvek pod kontrolom, odluke još nisu donete, možemo da skočimo i da poletimo, ili da se sunovratimo u ambis. A možemo i da vrlo tačno osetimo da li će taj let biti vredan tog sunovrata.

Jer, u trenutku kad razum samo što nas nije napustio i kad je intuicija oštrija od rezona, otvaraju se ona vrata percepcije koja su najčešće zatvorena, a iza kojih možemo na brzinu da pogledamo odozgo i vidimo siže priče u koju se spremamo da uletimo. Tada znamo da ćemo taj uvid izgubiti kad nas priča uvuče i apsorbuje, kad postanemo njen junak ili žrtva, i znamo da još uvek nije kasno da odustanemo.

Ali mi najčešće to ne uradimo. Jer u trenutku lucidnosti, imamo pouzdan osećaj da treba da prođemo kroz tu priču, jer je to jedna od važnijih priča našeg života. I u tom trenutku smo nestrpljivi da počnemo jer želimo da je sve to već iza nas. Jer znamo koliko će nas boleti i hteli bismo da se već oporavljamo i uzdišući shvatamo da nam nema druge, nego da utrčimo što pre, da zagazimo što dublje i predamo se što više, da se natopimo tim iskustvom koje ne možemo da odgurnemo i da u nekom kutku svesti zadržimo saznanje o tome da će doći kraj. Da ćemo tresnuti na dno i polomiti se i da ćemo se zatim oporaviti.

rastanak1 Pravi trenutak za kraj: Vreme da se pokupiš i odeš
Možda nismo svesni ove vizije. Ali ona ostaje sa nama, da nam kaže kada je kraj. Kada možemo da odustanemo, povučemo se i počnemo da se oporavljamo. Održava nas u životu dok se pitamo šta nam je to sve trebalo i šapuće nam da je sve u redu, da nam je sigurno baš sve to trebalo, baš tako kako se događa i da još nismo dali sve od sebe i još nije kraj.

A onda, kad počnemo da se pitamo da li smo zaista dali sve od sebe, dah tog nadahnuća sa početka kaže nam još malo, još jednom, pa ćeš moći da se odmoriš.
Sa ludačkom rešenošću počinjemo još jednom priču za koju smo sigurni da vodi ka kraju, za koju znamo da je nećemo oživeti, promeniti, oplemeniti i učiniti pričom u kojoj ćemo živeti srećni do kraja svojih dana. Ili makar samo do kraja svojih dana. Jer, od početka smo znali da ćemo napipati ono dno. Jedino nas možda iznenađuje što kraj ima duplo dno. A možda i još nekoliko ispod.

Potrebno je, dragoceno i nezamenljivo živeti neko vreme u ovakvoj priči. Od početka do kraja svih krajeva. Jer posle ćemo znati. Lakše ćemo otvarati vrata percepcije i brže sagledavati rezime koji se prostire pod nama. Ako odlučimo da uletimo, više ćemo uživati u letu, brže ćemo aterirati i neće nas zavarati lažna dna. A jednom ćemo moći, ali obećavam i kunem se, jednom ćemo moći samo da pogledamo i da se mirno odmaknemo od ivice ambisa. Da završimo pre nego što počne priča koja nam ne treba.

Aleksina Đorđević

Editors choice