U prošlom broju Doroteja nam je otkrila kako da jednostavnim vežbama izoštrimo nesvesno i pretočimo ga na papir.
Pisanje po planu
Tek ako uspete da svakog jutra pišete onako kako Doroteja savetuje, bez zadrške, uporno i dosledno, napravili ste značajan korak. Postepeno će vam se otvarati glad za pisanjem i sve što ste sanjali ili doživeli u toku dana želećete da zapišete, oneobičite. Pisanje će prestati da bude hirovita aktivnost kojoj se povremeno odajete i postaće zanimanje, nešto čime se bavite. Osim toga, priča će biti u vašim rukama, a ne u gromovitosti nadahnuća. To naprasno pisanje ili pisanje na mah oduzima samopouzdanje, jer autor gubi veru da uopšte može da upravlja stvaralačkim nagonom (kao što i ne može). Sledeći korak je pisanje po zadatku.
Obavežite se na pisanje
Ustanite ujutru i obavite obred pripreme za novi dan (obucite se, operite zube, popijte kafu i slično). Pokušajte da predvidite dan koji je pred vama. Dovoljno je da sagledate plan i program, spisak obaveza. Pronađite u tom gustišu jedan trenutak za sebe. Oslobodite bar petnaestak minuta. Znam, reći ćete – nemam ni pet minuta za sebe. To je samo pitanje samopoštovanja i iskrenosti. Uvek možete da izdvojite bar 15 do 20 minuta. Taj vremenski prozor koji ste uhvatili, to je vreme kada morate pisati. Kako god se osećali, šta god mislili, u tom trenutku sedite i pišite.
Dug časti
U zadati čas važno je da ste odlučili da pišete i da morate da pišete. Ne može biti izgovora. Ovo je veoma važno naglasiti. Događaće se da vas baš u tom trenutku neko zove, neko nešto traži od vas. Morate da se izvinite i posvetite svom zadatku. To je pitanje časti, dali ste sebi reč i ne smete je pogaziti. Budite nemilosrdni i prema prijateljima i prema rođacima. Teško je prvi put, ali kada jednom budete surovi, sledeći put ćete bolje planirati vreme. Ne objašnjavajte im, ako ne morate, čime ste to neodložno zauzeti. Ako treba, lažite, izmišljajte, zatvorite se u kupatilo, ali pišite. Kao i ujutru, pišite bilo šta. Pišite i ono što ima i ono što nema smisla. Čak iako vam ne ide, pišite. Ako morate, pišite o tome kako je veoma teško pisati ovu vežbu, ali nikako nemojte da odustajete. Pišite svaki dan kukumavku, ali budite dosledni i u određeni čas – pišite!
Proširenje ove vežbe
Pošto ćete ovo raditi svakog dana, pokušajte da iznalazite različite termine za pisanje. Zakažite seansu pre ručka ili posle posla. Važno je da u tom trenutku, i tačno u tom trenutku, pišete, i da naučite sebe da nema izgovora kad taj čas kucne.
Prva prepreka je uopšte zamisliti da možete svaki dan izdvojiti petnaestak minuta za pisanje. Druga prepreka je da rasklonite svoje obaveze tako da uvek predano pišete u zadato vreme. Treća prepreka je pitanje koji je smisao ove vežbe i zašto se toliko naglašava važnost tog trenutka. Duboki otpor prema pisanju kao obavezi javlja se iz urođene ljudske odvratnosti prema poslu i odgovornosti. Naše nesvesno teži slobodi i protivi se pretvaranju pisanja u obavezu. Ali isto tako, naš nesvesni deo je lenj i detinjast, i traži izgovore da piše samo kad mu je volja. No, morate da naučite da izbegavate zamke koje vam prepredeno nesvesno postavlja. Ako istrajete, bićete nagrađeni. Nesvesno će popustiti i počećete da pišete elegantno i dobro.
Uradite to ili prestanite da pišete
Doroteja nas oštro upozorava. Ako ne uspevate da dosledno sprovodite ovu vežbu, odustanite od pisanja. Jednostavno, vaš otpor je veći od želje da pišete i morate pronaći drugu kreativnu delatnost. Vapaj “ali ja ni prema čemu nemam želju koja je veća od lenjosti” samo ukazuje na ozbiljnost problema i sasvim je razumljiv u vreme potištenosti. U tom smislu, Doroteja postavlja dve čudne, despotske vežbe – pisanje rano ujutru i pisanje po unapred zadatom planu – koje mogu da pomognu da otvorimo želju ka pisanju ili spoznamo nešto o sebi i potražimo stručnu pomoć. Tek kada ste u stanju da uvek dosledno obavite obe vežbe bez većeg napora (a izvesno naprezanje će uvek morati da se uloži), bićete u stanju da pišete tečno i pod nadzorom sopstvene volje.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
