Ne, ne govorim o lepšoj(?) polovini Dejvida Bekama (David Beckham), čiji je nekadašnji estradni nickname, Posh Space, redukovan nakon što je prestala da se bavi muzikom, ali je ostala dosledna u snobizmu i modnim opsesijama. Viktorija je ostala samo Posh i ozbiljno je napredovala u tome. Ipak, iza ove skraćenice koja kao etiketa i oznaka postoji odavno, ali je u naše vreme, gle čuda, ozbiljno banalizovana, krije se mnogo više od definisanog stila odevanja, ma koliko on bio sofisticiran i skupocen.
Naime, POSH je znamenje jednog drugačijeg vremena – epohe prekookeanskih brodova, luksuznih putovanja, limuzina zaslepljujućeg sjaja i luksuznih vila u rezidencijalnim četvrtima izvan grada. Gospodin je odeven u polo pantalone i nosi monokl, gospođa je ogrnuta krznom, lice joj krije obod ekstravagantnog šešira. Spoljašnji znaci luksuza i privilegija ne varaju kao danas. Reč je o pripadnicima najviših slojeva britanskog društva, nosiocima plemićkih titula i nasleđenog bogatstva, manira i pogleda na svet. Dakle, POSH je oznaka rođena u srcu britanskog klasnog sistema, u društvu ljudi koji su verovali da sve što čovek koristi i poseduje mora biti vrhunskog kvaliteta. Arhitekta Radmila Milosavljević, autorka brojnih kulturoloških ogleda i studija, slikovito objašnjava da je POSH nedovojiv od odaja u kojima je drvo uglačano voskom, a koža škripi od lanenog ulja.
Ali, šta se zapravo krije iza ove skraćenice? POSH je skraćenica od Port Out, Starboard Home.
P/Port – leva strana broda
O/Out – van, odlaziti
S/Starboard – desna strana broda
H/Home – dom, vratiti se kući
Na prekookeanskom brodu koji plovi između Britanije i Amerike, leva strana se bira prilikom odlaska, a desna na povratku u Evropu. Kabine, tu smeštene, garantuju najkomforniji smeštaj, uvek u senci jer je sve određeno prema položaju sunca.
Na taj način se iskazivalo ono što sada nazivamo “stilom života”. Za bogate trgovce i pripadnike više klase, život u gradu imao je ustaljeni ritam rada i zabave. Muškarac je iz svoje kancelarije ili banke u Sitiju odlazio na ručak u mir nekog džentlmenskog kluba na Pol Molu, gde je hol bio u mermeru, a zidovi ostalih prostorija obloženi drvetom. Žena je išla u kupovinu po londonskom Vest Endu, niz Bond Strit i Pikadili, ili je priređivala čajanke kod kuće. Uveče bi se oblačila svečana odeća za večeru ili eventualni odlazak u pozorište.
Posh nije žena Dejvida Bekama – POSH je znamenje epohe prekookeanskih brodova, luksuznih putovanja, limuzina zaslepljujućeg sjaja i luksuznih vila u rezidencijalnim četvrtima izvan grada.
Ko kosi, a ko vodu nosi…
Zacrtana putanja ove klase pratila je od samog rođenja postojanu rutinu: prvo dadilja i zasebna dečja soba, onda privatna škola, Oksford ili Kembridž, zatim posao u Gardi ili Crkvi za muškarce, a za žene savladavanje umetnosti primanja i, naravno, udaja. U toku sezone, u arene bleštavih balskih dvorana “izvodili” su debitantkinje gde su im se udvarali mladići obučeni u besprekorne frakove. U tom nepromenljivom društvenom redosledu, godišnje doba se prepoznavalo po tvrdim kartonskim pozivnicama koje su uletale kroz otvor za pisma na ulaznim vratima. Bio je to svet čvrsto određenih titula – ne samo da je celo društvo bilo podeljeno na radničku, srednju i višu klasu, već su i ove klase imale svoje podele: od starinskog niza barona, grofova, vojvoda i vikonta koji je označavao mesto na hijerarhijskoj lestvici, do više i niže srednje klase zanatlija i radnika. Svest o mestu u društvu bila je do te mere određena da su među plemstvom, čije su titule bile starije od kraljevskih, neke porodice sa nipodaštavanjem gledale na kraljicu Viktoriju i smatrale je društvenim skorojevićem! Sve što je pripadalo tom svetu, bilo je jasno određeno – kuća i sve što se u njoj nalazi, pre svega predmeti likovne i primenjene umetnosti, krojač u Sevil Rou, ili krojačica koja ne šije ni za koga drugog. Kraljevska porodica je prednjačila u tome – postali su pokrovitelji velikom broju postojećih preduzeća i onih u osnivanju. Titula “dvorskog liferanta” koju su tom prilikom dodeljivali postala je najbolja preporuka; ova se tradicija nastavlja i u modernoj Britaniji i kraljevski grb na određenoj radnji označava mesto gde članovi kraljevske porodice kupuju cipele, lovačke puške ili – deterdžent!
Pripadnici viših klasa provodili su vikende i leto na svojim imanjima izvan grada. Tu je dan počinjao uz šolju čaja i hleb sa buterom, koje bi sluškinja donela u sobu. Zatim bi im pripremila kupatilo i iznela dnevnu odeću. Članovi porodice bi se, zajedno sa svojim gostima, okupili na obilnom doručku posluženom u srebrnim posudama. Potom su, ponekad, išli u lov, obučeni u tradicionalne “crvene” lovačke kapute ili jahaće sakoe od tvida. Posle piknik-ručka posluženog pod razapetom platnenom nadstrešnicom, društvo se vraćalo na poslepodnevni čaj. Zatim bi usledili aperitiv i večera od sedam do deset jela.
Oni koji ovom svetu POSH stila nisu pripadali, izricali su na njegov račun britke primedbe koje sadrže i žaoku i priznanje snage tradicije. Najpoznatiji su bili Oskar Vajld (Oscar Wilde) u svojim popularnim komadima “Važno je zvati se Ernest” i “Lepeza ledi Vindermir” i Bernard Šo u “Pigmalionu”, satiri o edvardijanskom POSH stilu, gde siromašna devojka iz londonskog Ist Enda, Lajza Dulitl, mora da nauči da “pravilno” govori da bi bila primljena u taj sistematizovani svet.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
