Mladen Burnać je odličan hrvatski muzičar bogate i duge karijere sa mnoštvom muzičkih hitova iza sebe. Jedna je od retkih osoba koja se dugo bavi muzikom, voli punk i rock, a priznaje kvalitet savremene elektonske i dance muzike. Pročitajte šta je Mladen imao da kaže za naš Wannabe Magazine.

WANNABE MAGAZINE: Kada si ušao u svet muzike i odlučio da želiš da gradiš muzičku karijeru?

MLADEN: Čini mi se da je to bilo negde kad sam imao 14-15 godina. Pre toga sam uglavnom bio zainteresovan za slikarstvo, slikao sam, crtao i imao želju jednoga dana postati priznati slikar. Međutim, igrom slučaja desilo se da sam se u svom kvartu (Dubrava) zatekao na nekom otvorenom koncertu Prljavog Kazališta. Tada im je pevač bio Davorin Bogović i bili su stvarno sjajni, glasni, žestoki, provokativni i taj me koncert toliko ponio i oduševio da sam odmah odlučio kako želim imati bend i time se baviti u životu. Sakupio sam neke frendove, naravno, niko od nas ništa nije znao da svira (smeh), i samo smo se dogovorili ko bi trebao svirati koji instrument i tako je počelo. Zanimljivo je da nikada nisam ni mislio da imam talenta za gitaru, a već sam za pola godine bio vrlo dobar svirač i počeo nastupati gde god sam mogao. Zanimljivo je da nisam ni želio da budem pevač nego samo solo gitarista u bendu (oni su tada bili glavne face). No, međutim, nijedan dobar pevač nije želio pevati sa nama, jer smo bili nepoznati bend, pa sam ja stalno kao nešto privremeno pevao dok nekoga ne nađemo. Onda su se desila dva takmičenja demo bendova na kojima smo mi poosvajali prva mesta, pa je ostatak benda zaključio da je najbolje da ja budem pevač, a da uzmemo još jednog gitaristu.

01 Mladen Burnac intervju Wannabe intervju: Mladen Burnać

Mladen Burnać – hrvatski kantautor, pevač, tekstopisac i gitarista

Bio si član benda Brze Banane. Da li nam mozeš reći nešto više o samom bendu, vrsti muzike koju ste stvarali, periodu tvog života dok si bio član istog, kao i razlog zbog kojeg niste opstali kao skupina?

Brze Banane su bile taj bend o kojem sam i govorio i danas ima status legendarnog benda iz kvarta. To je bio prvi i moj jedini bend koji smo osnovali moj brat Ante i ja. Znači, delovali smo neposredno pre samog početka ovog nesretnog rata i mislim da smo stvarno bili dobri i čak vrlo perspektivni. Svirali smo neku mešavinu panka i roka, nešto slično. Kao prilog tome govori podatak da smo za vreme rada nastupili na više od 100 koncerata u svim mogućim klubovima po Hrvatskoj i celoj bivšoj državi. Imali smo i svoje samostalne koncerte u tada prestižnim i legendarnim rock klubovima, kao što su: “Kulušić”, “Sallon”, “Lapidarij” i “Gjuro”. Nastupati u “Kulušiću” bila je stvar prestiža jer su tamo već nastupali Bajaga, Dugme, Azra, EKV, Orgazam i mnoga druga velika imena, te tako tamo nije mogao nastupati bilo ko. U kratkom roku smo uspeli da snimimo i LP album 1990. godine (imena “Brze Banane”). Nakon godinu dana, dakle 1991. godine, objavili smo i singl ploču “Oglasi”. Zanimljivost tog singla je ta da na njemu uz mene pevaju, tada još slabo poznati i na početku karijere: Severina Vučković, Ivana Banfić i Sandi Cenov. Snimili smo i spot za tu pesmu koji je bio zagubljen dvadesetak godina i tek je nedavno pronađen i pušten u javnost. Možete ga vidjeti na YouTubeu. Tamo možete da pronađete i pesme benda Brze Banane sa live koncerta u “Kulušiću”. Bend je prestao delovati zbog nemogućnosti nastupanja u ratnim uslovima. Nakon rata, jednostavno više ništa nije bilo isto, rock klubovi su propali, zavladala je dance muzika, opstali su samo veliki bendovi koji su bili poznati i imali karijere i pre rata, a mi koji smo tek počeli jednostavno više nismo imali šansu bilo gde da nastupamo.

Nakon raspada benda, otpočeo si solo karijeru. Kakvo te iskustvo vezuje za početak tvoje solo karijere?

U stvari, ja sam godinama gajio nadu da ću opet oformiti neki opaki bend, ali kako je rock muzika tada bila totalno nezanimljiva i zvezde su bile dance grupe, kao ET i slični pevači, to jednostavno nije išlo i malo po malo počeo sam sam pisati i sastavljati pesme. Te sam tako počeo da se pretvaram u jednog kompletnog kantautora sa drugačijim stilom od onog rada sa bendom. Kad imate bend, napišete pesmu i onda je zajedno sa bendom završite i ona zvuči onako, nekako bendovski, rokerski… ali kada sami sve radite, onda nemate nikakvih ograničenja kao autor i možete pustiti maštu na volju. Tako da sam ipak solo objavio sledeći album naziva “Valovi ljubavi”, koji je kritika veoma pohvalila, ali je izostao uspeh kod publike. To je došlo tek kasnije sa narednim albumima. Iskustva iz tog perioda su mi veoma važna, jer sam pre bio član benda i samim tim nekako jači pred publikom i zaštićeniji od iste, a onda sam došao u situaciju da nastupam sam na gitari po klubovima. Čak sam dugo vremena nastupao po Evropi po svakakvim mestima od 22h do jutra, nekada i bez pauze i bilo kakvog prekida. Pričao sam viceve, radio nekakav stand up nastup, ma svašta. To me je prekalilo kao izvođača, showman-a i pevača. Uh, kad se setim čega je sve bilo, mogao bih knjigu napisati. (smeh)

02 Mladen Burnac intervju Wannabe intervju: Mladen Burnać

On je muzičar duge karijere sa mnoštvom hitova iza sebe

Ti si kantautor, pevač, tekstopisac, ali i gitarista. Zanima nas odakle potiče tvoja ljubav prema gitari, kao i to da li si imao neke muzičke uzore koji su tome doprineli?

Kad bolje razmislim, uzore baš nisam imao jer sam odmah počeo stvarati svoje pesme. Možda jedino na početku kada sam počeo kao gitarista, jer je bend bio trio (gitara, bas i bubanj), tako da su mi uzori na početku uglavnom bili svetski gitaristi koji su svirali na takav način da popunjavaju zvučnu sliku benda, a to je nešto između sviranja sola i ritma (gitaristi znaju o čemu govorim), pogotovo Brajan Mej (Brian May) (“Queen”), te Edž (Edge) iz grupe U2. Nisam ni pokušavao da sviram kao oni, već me je fasciniralo kako svaki od njih svira sam na takav način kao da svira nekoliko gitarista u isto vreme. Znači, nisam imao uzore, ali tokom vremena, kako sam se razvijao kao muzičar, pevač i autor, slušao sam muziku na drugačiji način i otkrivao mnoge druge, bezbrojne, sjajne muzičare i širio svoje horizonte uživanja u različitoj muzici.

Koju vrstu muzike privatno voliš da slušaš?

Kad sam bio mlađi najviše sam slušao velike, legendarne svetske rock bendove, a od domaćih su mi bili najdraži Čorba, Kazalište, Dugme, Balašević i sl. Kako sam se tokom godina posvetio svojoj karijeri i pisanju svojih pesama, nemam više neke omiljene pevače i bendove već slušam sve, kao i publika. Najčešće kad sam na putu, pa što mi se svidi na radiju i nikako nisam od onih koji uporno tvrde kako je ranije muzika bila bolja. Nije. To je samo pitanje nostalgije. Prirodno je da je svima najlepši deo života mladost, pa time i automatski uz nju i svoja sećanja vežu i te pesme iz tog doba i čini im se da je tada sve bilo bolje, ali, realno gledajući, i onda je bilo, a ima i danas sjajne muzike. Danas je svakako daleko bolja produkcija, mnogo se bolje svira, pevači bolje pevaju, moguće je više čuti i bolje naučiti muziku, sve bolje zvuči, a oduševljava me pogotovo kako danas zvuči i kako se radi plesna i elektronska glazba. Zaista fenomenalno. Ja sam kantautor i pevač neke druge muzike, ali veoma volim i da izlazim u klubove i tulumaram uz dobru plesnu glazbu.

Iako iza sebe imaš mnogo izdatih albuma i singlova, zanima nas da li si za neku svoju pesmu posebno emotivno vezan?

Tačno, mnogo sam pesama objavio jer radim vrlo kontinuirano i do danas iza sebe imam snimljenih osam albuma, 20 singlova, tridesetak video spotova, nastupio sam na četrdesetak festivala, bilo je tu i nagrada, priznanja i sl. Zvuči mnogo, ali počeo sam vrlo mlad, još u srednjoj školi i, eto, nakupilo se, lepa karijerica.

Za koju sam pesmu emotivno vezan? Hm… Teško mi je to sada reći, u različitim periodima to su bile različite pesme i to se uvek menja. Pogotovo zato što su to moje pesme, pisane iz nekih ličnih iskustava, proživljenih situacija, mojih stavova o životu, ljubavi i slično. Sve su drugačije i teško mi je izdvojiti neku koja mi je više značila, ali eto, nekako mi se u ovom trenu čini da su to pesme: “Jer ti ljubiš drugoga”, “Andrea”, “Takva je sudbina”, “Bilo je jednom i nikada više”…

Tokom svoje karijere snimio si nekoliko dueta. Sa kojim izvođačem ti je saradnja bila najdraža?

Snimio sam duet sa velikim muzičarem Arsenom Dedićem (“Jer ti ljubiš drugoga”), sa Kemalom Montenom, legendarnim sarajevskim kantautorom (“Takva je sudbina”), sa hrvatskom operskom divom Ivankom Boljkovac (“Otkucaji sata”), sa Amirom Kazićom Leom (“Božić na vrata kuca”). Bilo je tu i još nekoliko dueta.

Sve te saradnje su bile veoma lepe, ali nekako je bila najznačajnija ta saradnja i duet sa Arsenom Dedićem u pjesmi “Jer ti ljubiš drugoga”, koja je dobila brojne nagrade i jedna je od onih koje se najviše vrte u hrvatskom radijskom eteru već godinama. Naime, Arsen je imao mnogo dueta, ali je uglavnom on bio autor, a ovo je bio slučaj da Arsen peva u duetu pesmu sa Mladenom Burnaćem i to pesmu koju je Mladen i napisao. Obzirom na Arsenov ugled, veličinu i neupitan umetnički kriterijum na svim ovim prostorima, to mi je kao autoru zaista mnogo značilo. Bilo je to veliko priznanje za moj rad.

Zanimljivo mi je da sam počeo kao gitarista punk-rock benda, svirao go do pojasa, našminkan i sa afro frizurom, a da sam došao do toga da čak i Arsen Dedić peva sa mnom moju pesmu, da pevam i sa Kemalom Montenom koji je bio zvezda dok nisam ni znao što je muzika, pa čak da pevam i sa operskom pevačicom. Skroman sam uvek, ali sam realno ipak ponosan na te stvari, na svoj trud i rad. Možda nekome te saradnje ne predstavljaju ništa, ali meni kao muzičaru zaista mnogo znače.

Trenutno je aktuelna tvoja nova pesma “Nimalo mangup”. Premijera spota za istu bila je nedavno u Zagrebu. Mozeš li nam reći nešto više o tom projektu? 

Pesmu “Nimalo mangup” napisali su Branimir Mihaljević (muzika i aranžman) i Antonija Šola (tekst). Pesma ujedno predstavlja i moje obnavljanje stare saradnje sa Branimirom, koji je nekada bio pevač, a danas je jedan od najvećih i najznačajnijih producenata i autora u Hrvatskoj. Sa Antonijom sam isto i ranije sarađivao na njenom prošlom albumu, na kojem sam bio autor pesme “Nisam anđeo”. Sa njom sam imao i turneju po Kanadi pre nekoliko godina. Takođe, ova pesma najavljuje novo poglavlje u mojoj karijeri i stilski okretanje prema veselijoj i plesnoj muzici. Mislim da je vrlo dobra i da će biti rado slušana u celoj regiji. Na njoj gostuje i jedan od najboljih gitarista ovih prostora, legendarni Dragianni (uvršten među 100 najboljih svetskih gitarista). Bas gitaru je odsvirao Krešimir Kaštelan, basista Crvene Jabuke. Snimili smo i spot u kojem prateći bend čini pet prelepih devojaka. To spominjem zato što od kada se u jednom mom spotu (“Ne zovi, mala, policajce” iz 1998.) po prvi put u javnosti pojavila Nives Celzijus (tada je imala samo 16 godina), od tada se, eto, neprekidno u medijima ovde piše i prati “koja je devojka u novom Mladenovom spotu?” Nikome nije važna pesma nego samo to (smeh), te sam se malo našalio i stavio ih ovog puta čak pet. Tu je nekoliko misica, jedna glumica, pa i Izabela Popović, ćerka nekadašnje velike ex-Yu zvijezde Danijela Popovića (“Džuli”). Naravno da pesma neće biti bolja zbog toga, ali će spot svakako lepše izgledati.

03 Mladen Burnac intervju Wannabe intervju: Mladen Burnać

Mladen i gitara – uvek zajedno

Želeli bismo da znamo nešto više iz tvog privatnog života, koliko nam dozvoliš, naravno. Zanima nas da li imaš neki hobi i koji je to, šta je to što te u životu najviše usrećuje, kao i koji je tvoj životni moto?

Veoma pazim da moj privatni život ne završi u novinama. Tu i tamo me znaju uslikati u društvu neke devojke, zatim nešto nagađaju, povezuju i slično, ali nikada nisu imali opipljivih dokaza. Nije da nešto preterano pazim, ali sam dugo na sceni i znam gde se kada nalazim i kako se trebam ponašati da sačuvam svoju privatnost. Mnoge kolege ne paze na to, pa se kasnije nerviraju kada vide šta sve piše, kakve sapunice od toga nastaju i, na kraju, te veze koje se razvlače u medijima uvek se loše završe.

Mogu reći ono što vi u Srbiji možda ne znate, a to je da sam kao vrlo mlad bio nekoliko godina u braku, razveo sam se i imam sina koji živi sa mnom, zove se Antonio. Znači, ja sam nešto što se zove samohrani roditelj, mada je sin već veliki dečko i može se odavno sam hraniti (smeh). Naravno, on je taj koji me najviše usrećuje i trudim se da ga usmerim i odgojim što je bolje moguće. Podrazumeva se i da me usrećuje muzika, svako snimanje, svaka nova pesma. Volim druženja, komunikativan sam, volim da putujem i nastupam. Muzika je i moja ljubav, a i način života. Srećan sam da sam uspeo da u životu radim baš ono što volim.

Kao što sam na početku i rekao, nekada sam i slikao, bio sam i na likovnoj akademiji (ali je muzika prevagnula), te povremeno iz gušta nekome za poklon napravim portret (napravio sam portrete Arsenu Dediću i Kemalu Montenu iz zahvalnosti za naše duete). Nekada mi je hobi bilo igranje flipera (bio sam dva puta šampion Hrvatske na turnirima), mada ih više nema petnaestak godina, pregazile ih video igrice. Veoma često igram stoni tenis sa prijateljima i izlazim po klubovima kada god nemam nastup.

Gde tvoji fanovi mogu da te vide? Gde imaš nastupe i da li u planu imaš neke koncerte u Srbiji? 

Uglavnom nastupam najviše po Hrvatskoj, Sloveniji, Nemačkoj i Kanadi. U samom Zagrebu dugo nisam imao veći solistički koncert jer sam poslednjih pet godina svakog četvrtka održavao svoj party na kojem sam ugošćavao i druge pevače. Tako da sam u Zagrebu tokom tih pet godina nastupio čak 250 puta i svi su me se već dobro nagledali. Tamo sam izvodio stari ex-Yu repertoar, koji veoma volim, a snimio sam i neke zanimljive obrade pesama iz tog vremena. Najdraža mi je “Kao ptica na mom dlanu” (bend Piloti), a i sam Kiki Lesendrić je veoma pohvalio moju obradu te njegove pesme. Nastupam otprilike dva puta nedeljno i imam dva menadžera koji mi ugovaraju nastupe. Idemo tamo gde nas pozovu.

U Srbiji, eto, uopšte nisam nastupao i mada imam osam albuma nijedan nisam kod vas objavio. Ne postoji nikakav specijalan razlog za to nego, jednostavno, uvek sam imao mnogo posla, mnogo nastupa, sve mi je ovde ono, kako se kaže, na dohvat ruke i nisam se nešto specijalno ni trudio da to promenim.

Međutim, evo, došlo je vreme i za to. Dolazim vam kao već iskusan pevač sa karijerom iza sebe. Ovaj intervju je svakako prvi korak u mom predstavljanju vašoj publici, na čemu vam najlepše zahvaljujem.


Aleksandra Grujić – Student menadžmenta na Fakultetu za uslužni biznis. Obožava svoje roditelje, putovanja i šoping. Veoma zainteresovana za menadžment, arhitekturu, dizajn i knjige. Trenutno piše svoju prvu knjigu i uživa u kreiranju priče i igranju rečima. Smatra da svaka osoba može da voli druge samo onda ako voli sebe. Voleti sebe znači biti zadovoljan sobom i biti kompletna ličnost, dok to opet znači biti ostvaren na svim poljima u životu. Stoga smatra da svako treba neprestano da radi na sebi, kako na svom obrazovanju i ponašanju, tako i na svom izgledu. Više informacija o Aleksandrinim interesovanjima i stilu, kao i o njenom novinarskom radu možete da saznate putem ovog sajta.

Editors choice