Prvi intervju sa nekim sagovornikom za novinara znači mešavinu iščekivanja, napetosti i blage treme jer je, i pored pripremljenih pitanja, razgovor nemoguće predvideti. Već pri prvoj rečenici talentovani glumac Žarko Stepanov svojim toplim osmehom i pozitivnom energijom najavio je da će poslovnu atmosferu zameniti prijateljska. Uklopivši se u ambijent ispunjen laganom francuskom muzikom, osvrnuli smo se na njegovu glumačku karijeru, mnogobrojne talente, kolege, ali i načine na koje uspeva da sačuva optimizam.

Džoni Dep je jednom prilikom rekao “Svaka uloga u sebi mora da krije delić tebe samog, u suprotnom to nije gluma”. Kako bi ti definisao profesiju kojom se baviš?

Opisao bih kao beg u bolji svet u kome smo na neki način zaštićeni. Kada nas muče privatni problemi u stvarnom životu, onda je ta scena zaista lekovita. Često mi se dešavalo da me nešto boli i, kad izađem na scenu, bol prođe. Verovatno zahvaljujući spoju adrenalina i radosti igre.

Gluma je jedna velika igra, a ja volim da se igram i verovatno u meni čuči neki Petar Pan. Zato sa radošću odlazim na posao. Volim što igram u raznim teatrima sa različitim ljudima, različitim glumcima i uvek se trudim da to ne bude samo igranje predstave i, kao što kažu, kuća–posao, nego volim i da ostanem malo i proćaskam sa kolegama. Svaki put čujem neke zanimljive priče i to me čini bogatijim iz dana u dan.

Već 11 godina sam u Beogradu. Čini mi se da sam došao u pravo vreme što se tiče mojih godina i mislim da smo se pronašli u pravom trenutku, gluma mene i ja nju, i ne bi valjalo da se to desilo ranije, niti kasnije. Svašta se izdešavalo, počeo sam da živim sam i da se snalazim u većem gradu, a gluma je zapravo uvek bila tu da mi otvori neki novi svet.

Radujem se svakom novom poslu, ulozi i nekim novim partnerima sa kojima nisam do sada radio.

IMG 4807 Wannabe intervju: Žarko Stepanov

Talentovani glumac Žarko Stepanov sa svojim toplim osmehom i pozitivnom energijom

Sa kojim izazovima se danas susreće jedan mladi glumac u Srbiji?

Pre svega sa velikom konkurencijom. Glumaca je zaista mnogo. Publika toga nije ni svesna. Znaju glumce koje gledaju u teatrima, ali gde su svi oni koji su završili Akademiju, pa se bave drugim poslovima i nisu imali prilike da stanu na daske koje život znače jer mora od nečeg da se preživi. Tako gomila ljudi ne poznaje mlade ljude i glumce, među kojima ima sjajnih, talentovanih i kvalitetnih ljudi, koji nažalost sede kod kuće. Računali smo da zbog velikog broja akademija svake godine izađe preko 100 glumaca. Pored državne, ima dosta privatnih akademija i svi dolaze u Beograd da nađu svoje mesto pod suncem i svoje parče kolača, što je i razumljivo. Tako sam i ja došao, ne znajući da ću 11 godina kasnije biti zaposlen u jednom teatru. Zato ne mogu sebi da dozvolim luksuz da se u današnje vreme žalim, jer zaista imam posla.

Ipak, pored velike konkurencije, malo je posla. Beograd ne poseduje dovoljan broj pozorišta. Drago mi je da se pozorište neguje i u manjim mestima: Kikinda i Sombor imaju sjajna pozorišta, Šabac, Zrenjanin, Zaječar, Subotica, Novi Sad takođe…, ali bi to moglo mnogo više i mnogo bolje.

U odnosu na druge zemlje, nekako mi se čini da je u Srbiji sve teže. Skoro sam o tome pričao sa jednim kolegom i recimo u Danskoj, koja je verovatno jedan uređena zemlja – nikad nisam bio, pa zato kažem verovatno – svake dve godine se bira klasa od najviše četvoro glumaca, a kod nas svake godine i do 15 glumaca na nekim akademijama. Postoji razlog zašto je kod njih takva organizacija. Čim je tako mali broj odabranih glumaca, oni su verovatno kvalitetni i nakon studija odlaze u Nacionalni teatar, itd.

Pored toga, u takvim zemljama, npr. u Londonu u jednoj ulici ima oko 180 pozorišta. Jeste reč o standardu, ali u našoj zemlji uvek su neke druge stvari mnogo bitnije. Naravno, svako će da brani svoju profesiju, ali imam utisak da je nama uvek bitnije da otvorimo neki hipermarket nego da učinimo nešto za kulturu. Zato niču male andergraund scene, što mi je jako drago, pa se u jednom kulturnom centru Parobrod, ili u izlogu Kulturnog centra Grad odigra predstava za 20 ljudi, ili u Krunskoj kolege Milutin Milošević i Tamara Krcunović naprave predstavu u stanu. Sve može, potrebna je volja i potrebno je da taj trud neko prepozna i podrži. Ipak, to je i mač sa dve oštrice. Ljudi iz vlasti i oni koji se mnogo pitaju onda kažu: “Vi možete da snimite film sa nula dinara. Samo tako nastavite”, a kao da ne vide da je to zapravo nemoć filmskih i pozorišnih ljudi koji na mizerne načine pokušavaju nešto da stvore.

Bio sam oduševljen kada sam jednog dana na semaforu video devojku koja maestralno žonglira sa nekom loptom. Talentovana, prelepa i kvalitetna devojka to radi da bi vam možda malo ulepšala dan dok čekate da se upali zeleno svetlo. To je za mene nešto najlepše. Ona daruje i ne traži ništa zauzvrat. Da li će neko nešto da da ili ne, to je već na nama.

Više puta se kroz intervjue mladih umetnika provlačilo pitanje promovisanja kulture. Na koje to načine bi mediji po tvom mišljenju mogli pomoći kulturnoj sceni?

Čuvena je ona – uvek može bolje. Imam utisak da se sve ofucalo, moram tako da kažem, i postalo je, kao što kaže moj prijatelj Igor Brakus, koji se kandiduje za gradonačelika Beograda, svejedno. Ljudi su postali ravnodušni prema nekim stvarima i to je poražavajuće. Uvek bi moglo više i bolje, ali mislim da tu promociju ipak rade neki drugi ljudi, sami umetnici. Ako bih sada želeo nešto da uradim i ne dobijem podršku medija, što se dešava, sam izmišljam način kako ću to da promovišem. Divim se ljudima koji tako nešto urade. Neću zato da kažem da baš ne promovišu, ali u nedovoljnoj meri i zato su ljudi počeli sve sami da rade. Ako konkretno govorim o nekim predstavama i pozorištu, umetnici su počeli da krpe svoju scenografiju, sami prave kostime… Igrao sam u različitim prostorima i uslovima, od tržnog centra do raznih aternativnih scena i bina, ali posle svega vi budete srećni i zadovoljni jer ste uspeli da iznesete tako nešto i ne brine vas da li je neko došao da to zabeleži kamerom. Može da vam bude krivo, ali onda kažete: “Ja sam uspeo, neki ljudi su došli i prepoznali moj rad”.

Neki su malo odustali od svega, postali su: “Ako uradim, uradim, ako ne uradim, ne uradim”… Kao da su se predali. To je bolna tema. Svaki dan čitam o tome u novinama, bilo da je izjava nekog eminentnog reditelja ili glumca, ali svi vrtimo istu priču: “Fali nam ovo, fali nam ono”… Sve je otišlo u Honduras, što bi rekao Balašević, tako da bih ja bio 101. koji bi to izjavio.

IMG 4810 Wannabe intervju: Žarko Stepanov

“Ja sam uspeo, neki ljudi su došli i prepoznali moj rad

Pozorište ili film?

Ne bih te stvari razdvajao. Nisam imao priliku da snimam film i to je možda nešto što priželjkujem, neku malu ulogu, da imam dodir sa filmom, ali je pozorište generalno moja velika i prva ljubav. Volim što je živa stvar, volim tu interakciju sa publikom i dobro se osećam, a to je ono što je bitno. Kada je reč o filmskom iskustvu, imao sam samo prilike da radim studentske filmove u toku studiranja, ali ipak ne bih razdvajao film, pozorište i seriju jer je za svakog glumca dragoceno da sve to prođe. Kod nas postoje glumci koji su se opredelili za film i meni je žao što ih nema u pozorištu. Voleo bih da gledam Vesnu Trivalić i Mirjanu Joković. Voleo bih da sam imao prilike da gledam Žarka Lauševića. Ako nešto može da se nazove magijom, mislim da je Žarko Laušević u teatru definitivno bio magija. Naravno, i neke koji nažalost nisu više među nama: Batu Stojkovića, Zorana Radmilovića…

Uloga koju priželjkuješ.

Ne postoji neka određena uloga. Priželjkujem i moja misija jeste da živim od ovog posla. A često me pitaju: “Je l’ od glume može da se živi?” Može, ja živim od glume, nije da radim i u banci. Mog profesora su tako pitali: “Čime si ti baviš?” i na njegovo: “Ja sam glumac”, nastavili: “Dobro to, nego čime se baviš stvarno? Šta ti je konkretan posao?” Ljudi imaju razne predrasude i u zabludi su, kao kad savetuju: “Nemoj to da upišeš, nađi nešto konkretno, nešto što je isplativo”. A koji je danas posao u Srbiji isplativ? Posoje doktori nauka koji sede kod kuće, a završili su razne fakultete i rade poslove koji nemaju veze sa strukom… Ja imam tu sreću da se bavim poslom koji volim, i sutra ako bih mogao svoju porodicu i decu da prehranim, bio bih najsrećniji čovek na svetu.

Zato ne priželjkujem ulogu, priželjkujem različite uloge. Sada imam tu priliku da igram i u mjuziklima, komedijama i dramama i to proširuje moje vidike i polja kao glumca. Jako volim i da sviram i da igram i onda je divna i dragocena stvar kada mogu u nekoj predstavi da prikažem svoj dodatni talenat ili naučim nešto novo. Za jednu predstavu je trebalo da naučim da vozim rolere. Tada nisam znao, a imao sam jedno 15 dana i sada ih vozim tek tako da ne padnem. To mi je gluma donela.

Da li imaš uzore?

Nisam o tome razmišljao, ali mogu da kažem ko su glumci koje izuzetno cenim. Zaista poštujem sve kolege, sa svima sam u dobrim odnosima i od mnogih glumaca svašta naučim. Volim da čujem savet starijeg kolege i ne ustručavam se da pitam. Igram sa sjajnim Mišom Janketićem, koji je naš glumački bard, zatim u predstavi Let iznad kukavičjeg gnezda sa Borisom Komnenićem, koji je za mene jedan od naših najboljih glumaca, a uz to i inteligentan, obrazovan i duhovit čovek. Tu su mnoge moje kolege, među kojima sjajni Nebojša Glogovac i Dragan Mićanović, zatim Anita Mančić, Mirjana Joković, Anica Dobra. Mnogo ih je da bih ih sad nabrajao, ali sam izdvojio nekoliko … Naravno, volim kolege iz Pozorišta na Terazijama, gde se divno osećam i gde su divni ljudi, uvek spemni da pomognu, zbog čega mi je drago mi je što sam tu gde jesam. Kako sam završio srednju muzičku školu, spoj muzike i glume u Pozorištu na Terazijama jeste pravi izbor za mene.

Možemo te čuti i na Naxi radiju. Vodiš emisiju “Imlek jutro uz Žarka Stepanova”. Petkom se budimo uz zvuke gitare. Koliko ti prija uloga voditelja?

Neko bi rekao da je to usko povezano. Biti glumac i raditi na radiju, televiziji, sve to spada pod isti posao. I tu imam neku ulogu, ja sam voditelj, što je jedno lepo iskustvo i nešto što nije pozorište, a u šta uskočim kao u nešto novo. Razgovaram sa raznim našim zvezdama, ljudima koji se bave drugom profesijom i imam priliku da tih pola sata efektivnog razgovora, u okviru emisije koja traje od sedam do deset sati, pričam čak sa svojim muzičkim idolima, donesem gitaru, pa malo i zasviramo i učinimo da taj petak na Naxi radiju bude drugačiji. I tu sam čuo razne priče i uopšte jako mi prija i baviću se time dokle god ljudi budu zainteresovani za mene. Snalazim se sve bolje i bolje. Kad počnete nešto da radite, malo ste nesigurni i onda malo po malo, prolazi neko vreme i vi se širite, rastete i počinjete da se osećate sigurno, a upravo to mi daje energiju za novu radnu nedelju.

IMG 4442 Wannabe intervju: Žarko Stepanov

čitajte što više, slušajte različitu muziku što više, putujte što više ako možete i upoznajte nove ljude

Koju pesmu najviše voliš da sviraš na gitari?

Nekad neku pesmu sviram i vrtim otprilike dve nedelje, a onda je ne uzmem godinu dana i u međuvremenu otkrijem neku drugu. Nekad to može da bude i neki stari hit, ali se nisam pre setio da ga odsviram na gitari, nego to uradim sada i tako krenem da je sviram. Recimo, sada mi je mnogo simpatična pesma “Lutka” grupe S.A.R.S. To je stvarno simpatičan bend i skoro sam čuo pesmu i bila mi je simpatična, pa sam je odsvirao na gitari. Tu je i Stivi Vonder (Stevie Wonder)… Trudim se da slušam što raznovrsniju muziku, naravno, najviše volim bluz, džez, dobar strani pop, pa čak i neke argentinske i portugalske pesme, fado, sjajne francuske šansone i onda, ako mi se nešto dopadne, pokušam to da odsviram na gitari. Stalno gledam da otkrijem neke nove izvođače, pa kada na YouTube-u ukucam nešto, i izbaci mi sličnu muziku, mogu da provedem dva–tri sata istražujući. Mogu da kažem da nemam neku određenu pesmu, generalno volim balade, ne vidim tu patetiku u njima, nego ih posmatram na drugačiji način. Često sviram Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse) i mnogo volim njenu muziku, a “Valery”, iako nije njena pesma, uvek rado sviram.

Tvoja filmska preporuka za zimsko ušukavanje uz voljenu osobu.

Pričali smo o francuskim filmovima i preporučujem bilo koji francuski film. Mogu da pomenem filmove koje sam gledao u poslednje vreme, a koji nisu toliko novi, npr. “Nedodirljivi” (Intouchables), sjajan film. Pogledate ga i možete da kažete: ”Baš lep film!” Odličan je film i “Najbolja ponuda” (The Best Offer): Džefri Raš (Geoffrey Rush) u glavnoj ulozi, takođe odličan glumac, a ljudi ga znaju iz filma “Kraljev govor” (King Speech), u kome je igrao logopeda, a nije loš ni “Gravitacija” (Gravity). Volim da idem u bioskop, iako i to kod nas umire. Kod nas je sve na aparatima i ozbiljnoj infuziji. Kolosej je trenutno zatvoren iz nekih razloga.

Sedimo u francuskom kafiću i gledam u sliku Odre Totu (Audrey Tautou), pa pošto volim Odre, pogledajte bilo koji film sa njom ili sa Marion Kotijar (Marion Cotillard).

Poruka za naše čitaoce.

Negde sam pročitao kako postoji 10 stvari zbog kojih ćemo žaliti što ih nismo uradili i mogu da kažem da ima istine u tome. Recimo, putovanja – ako želite da otputujete negde, kažete neću ove godine, sledeće ću, pa nikada ne otputujete, ili knjiga koju planirate da pročitate, pa nikad ne pročitate. Kao umetnik uvek gledam da svaki dan unesem nešto novo, npr. planiram da uzmem časove usne harmonike. Već dugo me drži ta ideja i odlučio sam da to bude posle Nove godine, pored onih odluka da se smrša ili da se počne sa treniranjem, sad ću da uzmem časove usne harmonike. Volim da sviram i planiram da kupim ukulele, malu gitaru, i da naučim da sviram, pošto već sviram gitaru.

Preporučio bih da se ljudi iz dana u dan razvijaju na razne načine, jer to oplemenjuje i duh i telo i jer je najgore upasti u kolotečinu. Znam da je teška situacija i ne mislim da svi ljudi imaju mogućnost da upisuju razne kurseve, ali ko može, to je divno, bilo da je u pitanju jezik ili nešto drugo. Opet, ako se zainteresujete se za neku temu, pa odlučite da o tome nešto pročitate na internetu, već ste nešto postigli.

To bi bila moja preporuka, da odu na neka mesta na kojima pre nisu bili, a kada to kažem, ne mislim na Maldive, nego i na mesta u našoj zemlji, pa čak i u gradu. To može da nam učini život lepšim i skrene misli sa nekih svakodnevnih stvari. Kad pogledate, svi živimo po nekom šablonu: ustanemo, jedemo, spremimo se, idemo na posao istim autobusom, istom ulicom, tamo srećemo iste ljude, radimo do isto sati, dolazimo kući, jedemo, možda odemo u omiljeni kafić, popijemo kafu sa svojim omiljenom drugom/drugaricom i to je to. Trudim se da mi život bude što raznovrsniji i uzbudljiviji, a ja ga činim takvim. I to ne znači da danas skačem padobranom, a sutra ko zna šta, ali činim da bude drugačiji. Možda zato što sam u horoskopu Vodolija, a Vaga u podznaku, pa je to dupli vazduh. Zato se i ne bavim poslom koji zahteva određeno radno vreme i ne bih mogao to da radim. Poštujem sve, neko mora da radi i u banci, pošti i školi… s tim što sam imao priliku da radim u privatnoj školi, pa sam se oprobao u pedagoškom poslu i dopao mi se jer volim ljude, volim da pričam i razmenjujem iskustva, itd.

A ukratko, moja preporuka svima bi bila: čitajte što više, slušajte različitu muziku što više, putujte što više ako možete i upoznajte nove ljude.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

 

Editors choice