Ana i Vronski, Ana Karenjina
Uvek sam se pitala zašto je Ana pred kraj druge knjige počinjala da sem patološke ljubomore pokazuje i znake ludila? Da li je količina ljubavi koju je osećala prema Vronskom potpuno obuzela i nije umela da je kontroliše, ili je to ipak zbog osude društva što je svoju sreću stavila na prvo mesto, napustila porodicu i postala predmet osude ruske aristokratije? Dok s druge strane, Vronski je nastavio da živi normalnim životom. Ludilo u ljubavi se provlači kao motiv stalno kako kroz književnost tako i kroz sve vrste umetnosti. To je dovelo do toga da se psihičko maltretiranje unormalizuje jer se radi ” iz ljubavi”. Preterana ljubomora se prašta, vodi se time da “što glasnije to strasnije” i onda se začudimo što je nemir zamenio svemir. Ludilo u smislu početne zaljubljenosti je ne samo normalno, nego i poželjno, ali posle toga ljubav treba da bude mirna luka. U suprotnom, talasi bi nas davno potopili.
Tatjana i Onjegin, Evgenije Onjegin
Sujeta, ego i inat su možda dva najveća neprijatelja ljubavi. Onjegin, zaslepljen mrakom manjeg mesta nije mogao da vidi tu čistu i naivnu ljubav koju mu je pružala Tatjana. Da je više puta pročitao njeno pismo, da je ranije shvatio da je ona ta pored koje želi da povrede ostatak svoj života, poštedeo bi i sebe i nju ogromne patnje. Ali kada je shvatio, i kada je poželeo da je osvoji, njen ego je bio taj koji je njihovu ljubav pretvorio u tragičnu. I tako sa suzama u očima i ljubavi u srcu svako je krenuo svojim putem. Možda bi mu i Tatjana oprostila njegov ponos, da nije povredio njen.
Ako smo pročitali previše knjiga da bismo pristali na običan život, to svakako ne sme da znači da ćemo pristati na nesrećan.
Tamara Mladenović
Naslovna fotografija: instagram.com/beyondthepages_bookblog
