Jutarnja kafa i klik mišem koji vodi u divni, kreativni svet Jane Oršolić idealni su za početak dana. Kafa da vas razbudi, Janin blog da vas razbistri i razveseli. Svaki novi post savršena je mešavina duhovitog, inteligentnog i sadržajnog teksta i nestvarnih fotografija iz bogate riznice autorke. Prilika da se sazna nešto novo i nesvakidašnje. Eto, na primer, da li ste znali da možete jesti zlatno pile (neki super kreativni ljudi osmislili su zanimljive boje za hranu)? Ili da i danas možete pohađati pravu pravcatu školu stila? Jana vas obasipa baš takvim informacijama. I ne samo to… Ona će vas povesti sa sobom na putovanje u Pariz ili Istru, pa ćete neka možda već poznata mesta doživeti iz potpuno nepoznate perspektive. Ipak, Jana je daleko od (samo) autorke jednog bloga. Ona je mnogo, mnogo više! Zaljubićete se u njen posao i odgovore koje nam je pružila na postavljena pitanja.
WANNABE MAGAZINE: Asistent ste na predmetu Pismo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, bavite se dizajniranjem fontova, radite kao art direktor u studiju “Coba&associates” i gotovo svakodnevno delite misli i ideje sa čitaocima vašeg bloga “Jana”. Odakle crpite inspiraciju i kako vremenski sve postižete?
JANA ORŠOLIĆ: Zapravo, od ove školske godine na FPU radim kao docent, a pored toga prihvatim poneki freelance posao. Još intenzivniji rad sa studentima, i uz to par ličnih projekata, među kojima su i slova, a i blog, jesu moja svakodnevica. Nedavno sam shvatila da povremeno prekorevam sebe da sam lenja, i tako nesvesno sebe guram da radim punom parom, nekada i preko svojih realnih mogućnosti. U poslednje vreme malo sam usporila da bih, odmornija, još više uživala u svakom danu. Lepo je kada uspeš da izgradiš svoj život tako da u njemu nema velikih, značajnih ustupaka, samo onih malih, koji lome ego i čine da napreduješ. U takvom okruženju sve je radost i inspiracija.
Jana je dizajnirala mnoge danas prepoznatljive logoe
Tvorac ste nekoliko fontova. Neki od njih su zapaženi i na svetskom nivou, te se prodaju preko ITC-a (International Typeface Corporation). Kako uopšte nastaje font?
To je divan, dugotrajan i mukotrpan proces. Najčešće se kreće od skica olovkom na papiru. Slovo po slovo. Kada oceniš da je ta faza završena, slova se skeniraju, čiste od nepotrebnih detalja i prebacuju u program za pravljenje fontova. Tu se suočavaš sa jezivim i uzbudljivim trenutkom velikog prozora punog praznih kućica, mesta za buduća slova. To je za većinu krajnjih korisnika nevidljiva struktura svakog fonta. Osećaj je identičan onom o kome su nekada pričali slikari zazirući od belog platna. Onda, slovo po slovo, kućicu po kućicu, font se puni. Kada se oblici slova definišu, nameštaju se njihovi međusobni razmaci, onako kako će se slova ređati u niz kada ih budete pozivali kucajući po tastaturi. Na kraju rada na fontu, posle mnogo testiranja i dorada, dobija se jedan po težini maleni dokument, koji je digitalno tipografsko pismo, spremno da započne svoj samostalni život kroz upotrebu.
Na Fakultetu primenjenih umetnosti studenti uvek prave fontove sa svim ćiriličnim i latiničnim slovnim znacima i to posao čini duplo težim, ali i rezultate duplo dragocenijim. Tako i oni koji se projektovanjem pisma neće baviti posle fakulteta, saznaju koliko posla stoji iza jednog fonta i imaju drugačiji odnos prema brutalnom razvlačenju slova po horizontali ili vertikali, mimo onoga kako je font osmislio njegov tvorac, a nadam se da će uskoro doći i vreme kada će se fontovi, kao i ostatak softvera, kupovati.
Familija fontova Lovely sastoji se od četiri različita fonta nazvana po izuzetnim ženama prošlog i ovog veka – Odri Hepbern (Audrey Hepburn), Grejs Keli (Grace Kelly), Sofiji Kopoli (Sofia Coppola) i Steli Makartni (Stella McCartney). Koje su vam osobine ovih dama bile vodilja u kreiranju fontova i kako se one ogledaju kroz njihov dizajn?
U familiji fontova Lovely, svaka od žena koje su do sada dobile po jedan font predstavlja neke od osobina koje vezujem za svoju mamu. Njoj je posvećena familija fontova Lovely. Ovi fontovi nisu pravljeni na osnovu rukopisa dama po kojima su dobili imena, one su moja interpretacija crta karaktera koje smatram posebno važnim kod svake od njih. Odri priča o ultimativnoj ženstvenoj mekoći i krhkosti, o majčinstvu. Grejs o dostojanstvu, uzvišenosti i žrtvi. Sofija o tihoj snazi i svojeglavosti, a Stela o nadilaženju i nadgrađivanju. Zvuči apstraktno, ali u mojoj glavi čini savršen sklad. Sasvim je u redu da imate svoje interpretacije ovih dama i da u tekstu složenim nekim od fontova Lovely vidite nešto sasvim drugo. Ili da samo uživate u njihovoj lepoti, bez dubljeg razmišljanja.
Latinična i ćirilična varijanta fonta Audrey
Na kraju ste rešili da fontove Lovely besplatno date na korišćenje čitaocima vašeg bloga. Kako ste se odlučili na to da rezultate dugotrajnog i posvećenog rada jednostavno poklonite?
Udruženje Tipometar poklanja ćirilice već nekoliko godina u okviru akcije “Ćirilice na poklon”, koja se realizuje u saradnji sa Sekretarijatom za kulturu Skupštine grada Beograda, a ove godine i uz pomoć Ministarstva vera i dijaspore Republike Srbije. Svake godine, već šest godina zaredom, na Tipometru se pojavi nova familija pisama koja sadrži ceo ćirilični i latinični komplet slova. Njihovi autori su svake godine dobijali materijalnu naknadu od gradskih, a sada i republičkih institucija, a zauzvrat svi imaju priliku da besplatno preuzmu i bez ograničenja koriste nove fontove domaćih autora, koji su posebno vredni zbog toga što sadrže ćirilicu. Ti fontovi su na dizajnerskom i tehničkom nivou kojim se ponosimo, a posebno smo srećni kada vidimo da ih dizajneri koriste. Upravo ćete život fontova BG moći da vidite u galeriji “Grafički kolektiv” od 2. do 14. aprila, gde ćemo vam predstaviti malu retrospektivu projekta “Ćirilice na poklon”.
Šta vas najviše inspiriše u radu sa studentima? Kako kroz njihovu marljivost i talenat vidite budućnost dizajnerske scene u Srbiji?
Pedagoški rad sam oduvek osećala kao nešto sasvim blisko i prirodno. Moja mama je bila nastavnik, sestra je takođe pedagog, učiteljica. I kada smo bile male, crtice sa posla koje bi nam mama usput servirala bile su nam beskrajno intrigantne. Odnosile su se na osluškivanje drugih, prilagođavanje tuđim potrebama, objektivno sagledavanje mogućnosti, poštovanje različitosti. Biti nastavnik znači biti u službi drugih. Svake godine krećeš od nule, od početka, upoznaješ se sa novom generacijom sasvim novih pojedinaca i boriš se za njihovo poverenje. Onda ih tokom vremena gledaš kako rastu, i na ličnom i na poslovnom planu. Iako je osnovna tema naših viđanja jasna, a to je Pismo u svim njegovim aspektima, uvek jednako važnim smatram ono što se odnosi na moral u poslu. Poštovanje tuđeg rada, vremena, znanja. Potreba za bezgraničnim unapređivanjem, važnost putovanja i osamostaljivanja. Mislim da je jednostavnost i otvorenost u komunikaciji sa studentima, kao i pravovremeno rešavanje eventualnih nesuglasica, jako bitno za odnos nastavnik-učenik. Volim da vidim kada se studenti razviju u samostalne osobe željne stalnog rasta. Dobar dizajn samo je posledica takvog načina razmišljanja.
Janine ilustracije za časopis "Sensa"
Do nedavno ste radili kao art direktor u studiju “Coba&associates”. Kako vam se, iz prve ruke, a sa aspekta dizajnera, čini situacija na našem tržištu? Prepoznaju li ljudi kvalitetan dizajn, a privrednici potrebu za njim?
Rad u “industriji” jeste važan i za rad na fakultetu. Brzo razmišljanje i efikasno rešavanje problema jedna je od tekovina koje sam iz studija prenela na fakultet. Susret sa savlađivanjem opipljivih tehničkih datosti, verbalizovanje ideja i slika, objašnjavanje onoga što ste napravili ljudima iz drugih struka njima razumljivim jezikom, to su aspekti kojih nema u samostalnom istraživačkom radu.
Što se situacije na tržištu tiče, nisam sklona tome da se žalim. Moje iskustvo kaže da oni koji se žale time pokazuju svoju nemoć da nešto promene. Što bi rekao Sagmajster (Sagmeister): “Complaining is silly. Either act or forget.” (Glupo je žaliti se. Ili preduzmi nešto ili zaboravi). Dizajneri kao ključni problem često navode klijenta. Majkl Bierut (Michael Bierut) započeo je jedno predavanje tvrdnjom da su njegovi klijenti isti kao naši. Ako su, kako se to često pogrešno prikazuje, klijenti i dizajneri sukobljene strane, obe snose krivicu za nerazumevanje. Klijenti često ne odvoje dovoljno vremena i napora da odaberu pravog dizajnera ili smatraju da saradnja sa dizajnerom mora da bude mučna. Isto je i sa dizajnerima. Rekla bih da je njihov osnovni problem to što ne umeju da kažu “ne”. Početak je jedan od ključnih trenutaka u poslovnom odnosu. Ako ispred sebe imate nekoga za koga osećate da vam neće biti ravnopravan partner i da nećete uspostaviti odnos iz kog će proizaći dobro za sve uključene, vaša je obaveza da kažete “ne”. Reći “ne” ne podrazumeva konflikt. Konflikt se dešava upravo kada se ne kaže “ne”. A onda, i kada se sa nekim nađete, morate da nastavite dobro da slušate. Dizajneri često ne slušaju. Zapravo ne samo dizajneri, čitava mašinerija iza dizajna. Tu su project i account menadžeri, kreativni i art direktor, dizajner i print produkcija. Svi moraju da slušaju i postavljaju precizna pitanja koja za cilj imaju da razjasne ono što je nedorečeno. To su dva koraka koja svi često mašimo. Slušanje i postavljanje pitanja. Svaki put kada se ove kockice slože, bez greške se dobijaju magični rezultati.
Na koji ste svoj projekat najponosniji?
Ako govorimo o projektima koji su do sada realizovani kroz studio “Coba&associates”, uvek se nasmešim kada se setim pakovanja tabli čokolada Adoré i pakovanja za Kozare. Mimo toga, svetleća slovna instalacija koja je bila moj doprinos projektu “Sjajne reči” Igora Oršolića na Belefu 2008. najčarobnija je stvar koja mi se u poslu do sada desila.
Pakovanje čokolade Adoré
Jana je ponosna i na pakovanje Kozari koje je osmislila
Kakvi su vam dalji profesionalni planovi? A krajnji cilj?
Fakultet je moja trka na duge staze. Uz tu stabilnu osnovu, projektići sa strane dolaze i prolaze, traju i prestaju. Imam nešto mirno, pa priredim sebi nešto razigrano. Kada je “behind the scenes” kako treba, i sve ostalo štima.
Milica Rančić je večito neinspirisana kad dođe do onog “reč, dve o sebi”. Kad baš mora, sebe opisuje sa: “Ljubav”, “Osmeh”, “Šiz”. Nije stručnjak po pitanju mode. Ali je pasionirani zaljubljenik u istu! Pa, iako je u realnom životu inženjer, ona sanja o big deal poslu u modnoj industriji u… Njujorku, Parizu, Londonu, Milanu? Svejedno! Eto, nije mnogo ni probirljiva. Sklona je neosnovanom optimizmu (ko bi rekao?). Kreativac, emotivac. U slobodno vreme ima punu tastaturu posla i glavu ideja, te ponešto žvrljne o cipelama, modnim časopisima, putovanjima i drugim lifestyle poslasticama na svom blogu Tulips and Lipsticks.
