Upoznajte talentovanog mladog muzičara Veska Vučkovića i upoznajte se sa njegovim poimanjem muzičke scene.
WANNABE MAGAZINE: Muzika i ti. Kako je počela vaša priča?
VESKO VUČKOVIĆ: Pa jako čudno, u osnovnoj školi profesorka muzičkog tražila je učenike za hor. Ona me je čula i ispostavilo se da je odmah htela da budem i solista u horu. To je bila osnovna škola gde je bilo opšte poznato da roditelji favorizuju svoju decu, međutim, moji roditelji nisu bili takvi. Profesorka je insistirala da ja upišem muzičku školu. U petom razredu osnovne škole želeo sam da upišem saksofon, ali pošto tada nije postojao, alternativa je bio klarinet. Upisao sam trubu, nakon toga i klarinet. Kasnije je sve krenulo svojim tokom. Upisao sam akademiju i radio sam u Filharmoniji 12 godina. Odlučio sam da započnem estradnu karijeru kao pevač i da pauziram malo sa klasičnom muzikom.
Tokom školovanja osvojio si brojne nagrade na takmičenjima klasične muzike. Koliko su takva priznanja bitna u karijeri jednog mladog muzičara?
Nažalost, ne preterano. Ne previše, ali ipak zavisi od nivoa tih nagrada.
Poklonik muzike i dobrih nota
Po čemu najviše pamtite taj period kada ste se bavili klasičnom muzikom?
Veoma je lep osećaj svirati ispred orkestra, naravno, i u samom orkestru je predivan osećaj. Svaki nastup imao je svoju određenu težinu i svaki pamtim po lepom. Iz tog perioda života imam veoma lepe uspomene.
Kada se i kako javila potreba da se izrazite putem vokala?
Dosta rano. Profesionalno sam počeo da se bavim tim poslom krajem 1999. godine i imao sam veliku potrebu da se izrazim na taj način, a ne samo kroz instrumente. Taj način dozvoljava ispoljavanje više onog što imamo u sebi kroz muziku. Direktniji je kontakt preko vokala nego preko instrumenta.
U kom muzičkom žanru najviše uživate?
U pitanju su pop i rok.
Šta pevate onako baš za svoju dušu?
Ex YU, pop, rok, ali tu su i Majkl Buble (Michael Bublé) i Elvis Prisli (Elvis Presley).
Ukoliko Veska još niste čuli uživo, preporučujemo vam!
Za osnivanje najrazličitijih stvari vezuju se zanimljive priče. Kako ste ti i Zoran Čokaš došli na ideju da osnujete bend?
Iza toga postoji jako zanimljiva priča. Prvi singl, kao i ceo album, u stvari su životna priča mog kuma Zorana Čokaša, sa kojim sam i osnovao svoj bend. On je kao veoma mlad počeo da piše pesme, međutim, desio mu se jedan incident, neko mu je ukrao pesmu. Ta pesma je postala veliki hit, ali nećemo da pričamo o tome ko je to uradio. Tu se on našao vrlo povređen. Putem posla došli smo u kontakt pre dosta godina i on je odlučio da ja budem taj koji će da iznese tu njegovu riznicu. Moram priznati da me je jako dugo terao da uđem u proces snimanja, a ja tada nisam želeo da uđem u estradne vode, jer tu ima dosta prljavih stvari. Ja sam čovek koji ne voli spletkarenja, a u ovom poslu ih je jako teško izbeći, trudiću se da tako i ostane. Uspeo me je nagovoriti da uđem u tu vrstu posla i tada sam odlučio da pauziram sa klasičnom muzikom. Pauza je ovde uslovno rečena, jer možda ću poželeti da joj se vratim vrlo brzo, a možda i neću.
Gde te možemo slušati?
Petkom u klubu “Sindikat”, preko leta. Subotom “Frida”.
Fotografije: Jean-Francois Nicollet
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
Jean-Francois Nicollet je radio kao novinar za francuski sajt o muzici, sada je fotograf za klub američkog fudbala ”Belgrade Blue Dragons” i malo “Kragujevac Wild Boars”. Voli pivo, dobru hranu i Peg Bundy.
