Žene u stvarnosti ne izgledaju onako kako ih prikazuju filmovi, televizija, časopisi. Ma koliko da se lickate, idete u teretanu i na jogu, pilates, šta god, ne možete da nadmašite mašineriju lepote, jer igra prljavo. Koristi fotošop. Kao što svaki tinejdžer brzo nauči, ženski mirisi i oblici uopšte nisu tako plastični kao što pornografska A-produkcija prikazuje.
Isto vam je sa momcima. Većina uopšte nije ni nalik holivudskim lepotanima, nema lepo oblikovane stomačne mišiće i nema pišu do kolena. Zapravo, mnoštvo tipova u našoj zapadnoj civilizaciji pripada onome što se pogrdno naziva – debeli. Nego, da se na časak vratim na žene. Ne plašite se neću otići daleko, zapravo podeliću s vama jednu tajnu koju sam doznao družeći se sa “velikim muškarčinama”.
Premda je istina da su muškarci raspoloženiji da kresnu i ostave, da kresnu šta može da se kresne i uopšte da se prave da im nije važno išta drugo nego da se seksaju, vrlo brzo ih pogodi ispraznost puke gimnastike. Ne kažem da se od toga preporode i postanu bolji, ali primetio sam da oni koji se često muvaju sa zgodnim ženama uglavnom kukaju na isto ono na šta se žale dame koje izlaze isključivo sa zgodnim tipovima. Da im smeta to što su lepotani (kao i lepotice) počesto puni sebe i samo na sebe usmereni. “Kao da vodiš ljubav sa komadom nameštaja”, opisao je seks sa manekenkom jedan holivudski zavodnik.
Često im nedostaje humora, a humor je duhovitost, dakle nedostaje – duha. Kad je muškarcu najvažnija njegova muškost i oblikovanje u svakom pogledu (kako bi postao taj konačni, krajni frajer posle koga nijedan drugi neće biti važan), sve je vrlo ozbiljno. Nema mesta za šalu, osim za proverene štosove koji pale (malo sutra).
Kažu, debeli su srećni ljudi. Nije ni to najsrećnija generalizacija, ali prolazeći kroz život u društvu koje vrednuje lepotu, muškarci sa viškom kilograma imaju priliku da dotaknu humor, jer ništa nije tako važno. Nema šta da se izgubi. Humor je, ne zaboravite, osnova šarma, a ne trbušnjaci ili bicepsi.
Tanja Haden zna šta valja!
Osim toga postoji određena infantilnost kod muškaraca koji love lepotice, baš kao i kod žena koje isključivo sanjaju o vretenastim telima sportista i mršuljavih lepotana. Neophodna je određena mera zrelosti da se prodre kroz nešto tako zavodljivo kao što je spoljašnja lepota. Nije to lako, ne kažem, jer mi – ljudska bića – nismo na lepotu otporni. Zar ne birate lepši model odeće, lepše cipele, lepši slatkiš, ko je lud da bira ružnije? Ipak, ponavljam, neophodna je zrelost da se prodre do važnijih odlika pri izboru partnera, nego što je – kilaža.
Moram da priznam da je ženama tu teže nego muškarcima. Ponajpre, zato što ovaj svet priznaje samo dve vrste žena, one koje izgledaju kao iz časopisa i sve ostale koje su po definiciji odvratne i debele (kaže društvo), zbog čega su mnoge i tužne, pa pokušavaju da “smršaju” sa 58 na 55 kilograma da bi mogle da uđu u te i te pantalonice. Muškarcima je lakše. Pre svega, zato što je nevažno kako izgledaju. Muževnost ne počiva na mišićima već na energiji muškosti. Ta energija muževnosti zavisi od unutarnjih pokretanja, od humora, nežnosti, surovosti, od stava, od izvesne životinjske privlačnosti. Osim toga muškarac zvanično nije debeo sve dok može da vidi svoju pišu, pa tako pojedinci nikad u životu ne postanu previše debeli. Buckastijih, krupnijih, ima svuda, da bi se dobila titula “debeli” mora muškarac mnogo da se potrudi. (Da li ste znali da buckasti muškarci mere čiji je veći stomak? Oni u čiji trbuščić ne može da stane bar jedno burence piva kao da se i ne računaju u debele!)
Šalu na stranu, ukoliko nisu zaista u zdravstvenoj nevolji usled povećane težine, muškarcima veličina pomaže da deluju krupno, mečkasto, životinjski, snažno, sirovo, rečju – muževno. Mnoge žene umeju to da cene, pa se i same iznenade šta se krije iza “tapaciranih” tj. “udobnih” tipova.
Uostalom, u Indiji, imanje stomačića smatralo se znakom mudrosti (bogati su imali priliku da se školuju, a ko je bio debeo nije svakako mogao biti siromašan), u Japanu sumo-rvače smatraju izuzetno seksi-momcima, a u Turskoj imaju sledeću poslovicu:
“Pod velikim brdom, dobar kukuruz raste!”
Jašta, more!
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
