Sinopsis filma glasi nekako ovako: Nedostatak idola kod mlade generacije je apsolutno najvažnija tema našeg društva. Glavni junak, Mali (Jovan Kolarić), svog idola nalazi u Nemanji Vidiću. Mali i njegova devojka Ana (Ana Konjović), pokušaće da nađu način da ga vrate u domaću ligu, sve iz želje i potrebe da imaju idola.
Srđi Anđeliću se još pre deset godina rodila ideja za film “Artiljero”, tačnije za priču o klincu koji ne može da se pronađe u društvu i koji se odlučuje na neobičan, gotovo neostvariv, poduhvat ne bi li bar nekako pobegao iz kolotečine u kojoj živi. Mali živi sa dosta starijim bratom Zlajom (Nebojša Glogovac) i ocem (Petar Božović) u poprilično sumornoj atmosferi. Brat po ceo dan sedi sa najboljim prijateljima na kauču gledajući snimke starih, antologijskih utakmica kada je Zvezda bila na vrhu, ne bi li bar još koj put proživeo “najsrećnije trenutke svog života”.
Izgubljenoj generaciji preostalo je samo da se prisećaju prošlosti
Iz stana u kome stari otac “filozofira u prazno”, a brat se diči svojim nekadašnjim navijačkim poduhvatima, Mali redovno odlazi da gleda Zvezdine utakmice i pokušava sa svojim drugovima da bar nekako udahne život gotovo mrtvoj igri. Jedan od načina, kako film to prikazuje, jeste da se potuku sa navijačima neprijateljskog kluba. Kao da se nismo nagledali u skorije vreme dosta tuča i klinaca koji sumanuto napadaju jedni druge na svakom ćošku, pa je i film morao na to da nas podseti.
Ana Konjović i Jovan Kolarić su imali sreću da su se fizički uklapali u rediteljevu zamisao likova
U poprilično dosadan i besmislen život Malog upliće se Ana, “urbana” devojka, koja svuda šeta sa kamerom i snima sve što bi iole moglo da posluži kao materijal za film. Jedne večeri, Mali je odvodi na stadion gde drži “potresni” govor o nekadašnjim navijačima i velikim igračima Zvezde. Upravo tada se u priču uvodi Nemanja Vidić, kao idol koga je potrebno vratiti Srbiji, ne bi li se fudbalu ponovo podario neki smisao.
Navijači nakon besmislenog pokušaja razbijanja kolotečine
Iako je priča poprilično besmislena, mada kao takva odgovara sadašnjem trenutku, film je simpatičan. Odnosno, ukoliko zalutate u bioskopsku salu i odgledate ga, nećete poželeti da se odalamite ciglom u glavu što ste dopustili sebi da nešto tako loše odgledate. Izmamiće vam osmeh, uglavnom zaslugom starijih glumaca, videćete krajnje zanimljiv film unutar filma i nove mlade glumce, gotovo sasvim slučajno izabrane.
Borba protiv letargije, na bilo koji način, predstavlja glavnu temu filma
Glavna zamerka svakako je upućena poruci filma, odnosno nemogućnosti da se željena poruka pročita. Ukoliko se film već bavi aktuelnom temom i obrađuje huligane i navijače, koliko god da reditelj odbija da ih ozbiljno shvati, jasna poruka je morala da postoji. Naročito kada se u filmu prikazuje obijanje radnji, rušenje i lomljenje grada, pljačkanje zlatara, menjačnica i ostalih objekata, nedopustivo je da se na tako javan način prikaže izuzetno blaga kazna prema počiniocima. Jasno je da je ovaj film napravljen pre svega da zabavi, ali ozbiljnim temama je nužno prići sa izvesnom dozom zrelosti. Jedni će kraj filma shvatiti kao zeleno svetlo, drugi kao još jedan šamar relanosti.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
