“Zdravo! Izvoli, uđi, mi tek što smo počeli.”
Klimnula sam glavom i ćutke uradila ono što mi je predloženo.
“Odaberi jedno od slobodnih mesta.”
Još sa vrata sam primetila jedno. Pikirala sam ga, kako bi se u žargonu reklo. Bilo je najudaljenije. A tako sam se osećala i ja. Udaljeno… Nepremostiva daljina između mene i ostatka… Tu fizičku udaljenost poistovetila sam sa onom međuljudskom. I mislim da su to svi prisutni i primetili. Pretpostavljam da slično ili isto uradi svaki novajlija.
Fizička udaljenost i međuljudska su jedno, u datom trenutku
“Želiš li da nam se predstaviš?”
“Da”– izgovaram jedva. Grlo mi se poprilično steglo.
“Zdravo svima. Ja sam Jovana.”
“Pa Jovana, zdravo još jedanput. Na samom početku bi trebalo da znaš da nema razloga da od nas išta tajiš. Nema razloga da ćutiš ili sramiš se. Možda ćeš upravo izgovaranjem tih stvari, teranjem teških reči preko usana, razumeti nešto što do sada nisi. Suočiti se sa nečim sa čim do sada nisi. Slobodno govori glasno, govori tiho… Napravi pauzu. Mi strpljenja i vremena imamo. Ako smatraš da si spremna, možeš da počneš.”
Tada je usledila repriza klimanja glavom i moje reči…
“Uopšte ne znam kada se to dogodilo. I uopšte ne znam kako je moguće da se to dogodilo. Kada sam dozvolila da neko pristupi mom svetu, pobrka moje lično i pljune na sve ono o čemu sam sanjala. Kada tačno mi se nasmejao u lice, učinio da ponizno spustim glavu i pomislim da su moje iluzije o ljubavi glupe. I kada sam, kao najveći grešnik, pokupila sve svoje i pošla putem kojim sam mislila da nikada neću.
I kako sam, zaboga, mogla to da dopustim?
Pa ko je oteo vrećicu punu pečenog kestenja iz mojih ruku? Ko je sakrio opalo lišće i oduzeo nam ritual da istobojnim cipelama gazimo po njemu i slušamo kako šušti? Ko je prkosno razdvojio naše isprepletene prste? Ko je polomio našu klupu? Čujete li šta vas pitam? Ko je to uradio?!
Ko je ubrzao naše vreme? Ko je razdvojio naše puteve? Pa čujete li me? Ko je to uradio?! Odgovorite mi. Odgovorite mi, molim vas. Toliko želim da čujem prokleti odgovor.
Tako vam Boga, namignite mi, nasmejte se, recite da je sve ovo šala. Recite da je ovo loša režija samo. Molim vas, učinite to. Učinite to već jednom…
Pa šta je ovo? Ko je krojio ovo? Ovo je ružno. Ovo je neupotrebljivo. Ovo je suprotno od svih mojih ideja. Ovo je suprotno od mene.
Zaboga, skinite maske. Shvatite, loši ste glumci. Moj život nije pozornica za vas. Zaboga… Moj život nije mesto za kaljenje vaše. Idite. Idite momentalno. Ne znam ni ko ste uopšte bili vi.
I požurite. Vrištaću.
Pa znate li vi koje su boje moje oči? Znate li odakle potiče ožiljak na risu moje desne noge? Znate li kako držim olovku dok pišem? Ne znate. Ja ću da vam kažem, ne znate.
I znate šta? Zamalo da uspete. Ali, probudila sam se na vreme. Eto, nije suđeno da uspete. I ne pokušavajte više. Sledeći put mogu učiniti mnogo više od toga da vrištim.
Šta tačno? Ne znam šta. Nije ni bitno šta. Smisliću već nešto. Mogu valjda mnogo više od toga nego da vrištim za svoje ideale. Zar ne?
Doviđenja, bezdušnici. Doviđenja, bednici. Leđa su vam mnogo lepša nego lica.”
Šta je pisac hteo da kaže
Izvor fotografija: tumblr.com
Jovana Stojmenović čvrsto veruje u osobine horoskopskog znaka škorpije, i često se poziva na iste. Uglavnom je racionalna, mada se ponekad zagubi u sopstvenim mislima i beleškama. Nedavno je krunisana za internacionalnu dragu Savetu.
