Svako zanimanje ima svoje prednosti i nedostatke. Ova harizmatična devojka polako gradi glumačku karijeru, istovremeno pokušavajući da uskladi svoj privatni i društveni život.
WANNABE MAGAZINE: Svaka profesija ima svoje dobre i loše strane. Šta je to što smatraš najvećim manama svog posla?
ISKRA BRAJOVIĆ: Mana glumačkog poziva je što stalno čekamo da budemo birani. Malo šta zavisi od nas samih, mnogo kockica treba da se poklopi kako bismo uopšte dobili šansu da pokažemo šta znamo i umemo.
Zbog čega si se odlučila za glumački poziv?
Od detinjstva sam bila upoznata sa tom drugom stranom medalje glumačkog posla, a pošto sam radoholik i imam nepresušan izvor energije za kreativni rad, shvatila sam da imam snagu i volju potrebnu za hvatanje u koštac sa svim teškoćama koje ovaj posao nosi.
Tvoje prezime u svetu glume ima veliku vrednost, zahvaljujući dokazanom talentu i popularnosti tvog oca Voje Brajovića. Da li ti to pomaže ili odmaže u nastojanju da izgradiš sopstveni profesionalni identitet?
Prezime nosi teret, i što sam starija, sve više uviđam koliko. Svi moji postupci se mere kao pod lupom, i mislim da deca poznatih roditelja moraju mnogo više da se dokazuju. Ja se borim protiv predrasuda kojima su ljudi skloni, jer želim da me posmatraju kao nekoga ko se sam bori za svoje mesto pod suncem, jer to i jeste moj slučaj.
U dosadašnjoj karijeri imala si priliku da glumiš i u pozorištu i pred kamerama. Uživaš li više na pozorišnoj sceni ili na filmskom setu?
Mislim da je gluma pred kamerama nešto što se premalo uči na akademijama, i da, iako izgleda lakše zbog ponavljanja kadrova, zapravo je teže za glumca, koji se od prve godine studija uči pozorišnom izrazu. Meni lično scena više prija, zato što i u jednoj istoj predstavi u svakom izvođenju mogu da donesem neku novu energiju.
Da nisi glumica, čime bi se bavila u životu?
Kada posmatram realno, bila bih lekar, jer sam uz majku od malena dosta naučila o medicini, a kada maštam, bila bih kontrabasista, to mi je nerealizovana ljubav.
Veliki si ljubitelj životinja, u svom domu imaš nekoliko maca koje si udomila sa ulice. Pored glume i brige o životinjama, šta te još ispunjava?
Jako volim životinje, san mi je da jednog dana skupm dovoljno novca i otvorim azil.
A, inače, kada su moji ‘hobiji’ u pitanju, već desetak godina pišem, što poeziju, što prozu, i planiram da uskoro pokušam nešto od toga i da objavim, to mi je davnašnja želja.
Koja uloga ti je posebno draga i značajna, i u kom žanru sebe najviše pronalaziš?
Žao mi je što se kod nas ne snimaju filmski mjuzikli, jer mi se tako potrefilo da u većini predstava ima pevanja, songova, plesa, te mi je san da snimim takav film. A, što se mojih dosadašnjih uloga tiče, sve su mi drage, ali mislim da me neka značajna uloga tek čeka.
U svojim intervjuima, tvoj otac često izražava zabrinutost za budućnost generacije mladih glumaca kojoj i ti pripadaš. Kakav je tvoj stav o perspektivi mladih i talentovanih ljudi koji danas žele da se bave umetnošću u Srbiji i da od toga žive?
Mladim umetnicima je jako teško, malo je tržište, još manji budžet, mislim da je generaciji mog oca bilo kudikamo lakše, tada se više verovalo u umetnost i u mlade ljude.
Imaš li neku poruku ili savet za mlade ljude koji žele da krenu tvojim stopama?
Radeći na projektima sa mnogo mladih kolega, a i iz iskustva rada na fakultetu kao asistent na tehnici glasa, što sam radila do prošle godine, mislim da onaj ko želi da upiše glumu mora biti svestan činjenice da svaka predstava, film, ma svaki projekat predstavlja jedan organizam, koji može da diše samo ako svi jednako osećaju taj impuls i sarađuju. Bojim se da među mladim glumcima ima puno individualista nenaviknutih na kolektiv, a to će njima samima otežati dalji proboj.
Bojana Andrić je večiti zaljubljenik u knjige Nore Roberts i Paula Koelja. Voli da voli, bez ograničenja i predrasuda. Dan joj nije potpun bez taktova dobre pesme, osmeha najdražih, jagoda, sladoleda, sladoleda sa jagodama, popodnevne dremke, maženja, češkanja. Odbijaju je ljudska glupost, ograničenost i lenjost. Omiljena, do skoro usvojena parola: “Mene ne zanima šta vi mislite o meni, jer ja o vama ne razmišljam uopšte” (Coco Chanel).
