Danas vas upoznajemo sa Žarkom Milutinovićem, momkom koji se američkoj publici nedavno predstavio debi albumom “Chaising Dreams”. Žarko vam otkriva kako je nakon više od decenije ozbiljnog muzičkog rada uspeo da ostvari svoj cilj i pojavi se na najvećem muzičkom tržištu na svetu.
WANNABE MAGAZINE: Kada si i kako otkrio svoje interesovanje i talenat za muziku?
ŽARKO MILUTINOVĆ: Interesovanje je postojalo od kada sam prohodao, omiljene igračke su mi bile one sa kojima sam mogao da imitiram sviranje gitare ili udaranje u bubnjeve. Bio sam fasciniran muzikom sa gramofonskih ploča i televizije, međutim, dugo godina sam se borio sa pogađanjem melodija, uglavnom bih pesme ponavljao onako kako sam ja hteo i mislio sam da to znači da nemam dovoljno sluha, ali to mi je pomoglo da razvijem talenat za pisanje pesama. Sa deset godina sam dobio prvu gitaru i počeo da učim. Naravno, u početku je dečački entuzijazam pomešan sa činjenicom da je to samo igra, ali kroz par godina shvatio sam to kao deo svog života.
Zašto si odabrao da sviraš gitaru?
Moji heroji su bili ljudi koji pevaju sa gitarom, svaki put kada vidim Bajagu, Brajana Adamsa (Bryan Adams) ili Erika Kleptona (Eric Clapton) znao sam šta želim da budem kada odrastem. Za mene drugi instrument nije postojao, gotovo sve ćaletove ploče bile su obeležene gitarama. Ti najraniji uticaji rokenrola u detinjstvu odveli su me dalje i nikada se nisam osvrtao natrag. Gitaru, međutim, nisam nikada shvatio kao neku zver koju treba dresirati, već kao jednostavno sredstvo da izrazim svoje emocije.
Ali opet, i ta gitara ima toliko različitih inkarnacija, stalno se osećaš kao dete u prodavnici slatkiša stavljen na iskušenje i izazov različite boje i karaktera zvuka koje druge gitare nude i svaka otvara neke nove stvaralačke ideje.
“Moji heroji su bili ljudi koji pevaju sa gitarom, za mene drugi instrument nije postojao.”
Zbog čega si odlučio da svoju muzičku karijeru gradiš kao solo izvođač i autor, i koliko ti to pomaže, ili pak, odmaže u nastojanju da ostvariš svoje ciljeve vezane za muziku?
Baveći se muzikom, ja sam oduvek bio solo, bez obzira na fascinaciju prema svojim drugarima muzičarima, raznim bendovima i različitim žanrovima. Pokušavao sam da sarađujem na različitim muzičkim projektima ali se nisam snašao, i kako je vreme prolazilo, bilo je sve teže sarađivati sa drugima jer sam uveliko profilisao svoj stil i imao jasan cilj sopstvenog projekta. To mi više odmaže nego što pomaže, jer nije lako raditi sam, teško je čak i doći do publike, a kamoli do potencijalne prilike. Ono što bih voleo je da sa različitim izvođačima sarađujem kao autor kada za to bude prilike, jer mi je oduvek osnovni cilj što se muzike tiče bio da pišem pesme i neretko se desi da radim na nekoj pesmi za koju sam svestan da nisam u stanju da je otpevam ili odsviram.
Tvoj debi album “Chaising Dreams” objavio si u saradnji sa Tate Music Group iz Sjedinjenih Američkih Država. Kako je došlo do te saradnje i kakva su ti iskustva u radu sa američkim producentima?
Do saradnje sa produkcijskim kućama koje su delovi velikih distributivnih lanaca muzičari mogu da dođu na nekoliko različitih načina. Jedan je da se postave kao ozbiljni lokalni izvođači i da nakon stvaranja baze fanova postanu traženi za saradnju – to svakako nisam mogao kao neko ko ne živi u Americi i nema redovne svirke. Drugi način je kroz moderne medije – rijaliti šou programe ili kao internet senzacija sa dosta onlajn fanova… a ja sam odabrao tradicionalni i meni najlakši način koji se ispostavio kao najduži – da jednostavno pišem i snimam pesme i šaljem ih, “pičujem” izdavačima, producentima i izvođačima. Tako sam nakon nekoliko godina zakucao na vrata koja su se otvorila i ljudima iz TMG su se moje pesme dopale i ponudili su mi da odem u Oklahomu i snimim CD.
Već sam nekoliko puta pre toga pregovarao o sličnim saradnjama i pročitao nekoliko različitih ugovora, pa sam ovaj put već znao dosta dobro šta i koliko mogu da očekujem. Što se samog radnog procesa tiče, nije pitanje razlike kvaliteta već jednostavno radne etike i odnosa prema klijentu. Ja nisam radio u glamuroznim uslovima, niti angažovao ljude iz ranga prve lige muzičke industrije, ali bez obzira na to, u uslovima ozbiljnog poslovanja komunikacija je jasna, nema kašnjenja ni minut i od tebe se uvek isto očekuje. Naša radna etika u Srbiji pre svega je slaba, pa možeš raditi i sa izuzetno kreativnim ljudima koji mogu da naprave fantastične stvari, ali da su veoma nevaspitani – što komplikuje proces. Ja sam se vratio izuzetno zadovoljan činjenicom da sam radio napokon u uslovima koji mi odgovaraju i takođe sa iskustvom zbog kojeg sam preispitao svoj odnos u poslu u prošlosti.
Činjenica da si svoj prvi album lakše uspeo da izdaš u Americi nego u Srbiji možda zvuči paradoksalno. Šta ti misliš o tome, i šta je to što danas nedostaje muzičkom tržištu u Srbiji u poređenju sa američkim?
Pa za neki ozbiljan muzički angažman ovde meni je verovatno nedostajalo volje pre svega, ne mogu da kažem da nisam mogao, sve je bilo tu i na dohvat ruke mnogo puta, ali sam grešio, bio spor i vreme je prolazilo. U međuvremenu sam i sve više počeo da pišem pesme na engleskom, te je onda postalo besmisleno trošiti ih u maloj zemlji van engleskog govornog područija, ako mogu da pokušam da ih izložim najvećem muzičkom tržištu. To je ono što ovde pre svega i nedostaje.
Tržište je veoma malo i nema dovoljno konkurencije, zbog čega i deluje kao da ono i ne postoji. Prodavanje nosača zvuka odavno nije osnovni izvor prihoda muzičarima, a s obzirom da je većina kapitala koji ulazi u industriju zabave novac koji dolazi iz noćnog života i alkohola, jasno je i kakav proizvod treba da pruža industrija zabave da bi se taj novac vrteo u krug. To je tako svuda, ali na velikom tržištu ima mesta i za druge pa je tako firma sa kojom sam ja napravio saradnju svoje ime stekla izdavanjem “Gospel” i “Christian” muzike. Takođe, važna lekcija je znati kome se obraćaš, da bi znao preko koga i kako svoj proizvod da ponudiš.
“Važna lekcija je znati kome se obraćaš, da bi znao preko koga i kako svoj proizvod da ponudiš.”
Album “Chaising Dreams” se trenutno nalazi u online prodaji, takođe se i u CD formatu prodaje širom Amerike. Planiraš li da ga promovišeš i u Srbiji?
Ne planiram iskreno, jer nemam mogućnosti da to radim, a dodatna ulaganja se apsolutno ne bi isplatila jer ovde samo želim da oni kojima se dopadnu moje pesme mogu do njih lako da dođu i da nastave da prate moju muziku, a to svakodnevno radim kroz direktnu komunikaciju sa ljudima.
U Americi je tržište ogromno i imaš prostora da se nametneš adekvatnoj publici koja će uživati u onome što možeš da joj ponudiš. Trenutno je baza prodaje preko interneta dok ne krenu moje pesme da se puštaju na radio stanicama, čime bi mogla da se ostvari i potražnja za njima u lokalnim radnjama ili mestima gde bih mogao da odem da pravim svirke. Ne želim da budem neko čija muzika može da se čuje samo preko interneta, ali to je prvi korak.
Kao kantautor, u stvaranje svojih pesama ulažeš mnogo ličnog materijala i emocija. Koliko si dugo radio na pesmama za prvi album i kako su one nastajale?
Ovaj CD je mala kolekcija mojih pesama koje sam pisao u prethodnih sedam-osam godina. Tokom tih godina bio sam pod uticajem različitih žanrova, tako da će verovatno većina mojih budućih snimaka ići blago u drugom pravcu, zato smo i napravili ovakav CD koji je opšti bez nekih previše određenih žanrovskih smernica da bi bilo moguće ponuditi ga široj publici. Na primer, napisao sam jednu kantri pesmu, koju smo posle konsultacije u studiju snimili malo drugačije jer bi pokušaj da se nametnem kantri tržištu verovatno bio neuspešan, međutim, i za to opet ostaje prostora kasnije. Što se mene tiče, pesme uvek nastaju na isti način, uz gitaru. Počinje od priče koju želim da ispričam i koju u scenama vizualizujem u glavi da bih na tekstu i melodiji radio istovremeno.
Neke pesme “izađu” u toku jedne večeri, a neke me muče mesecima dok ne odluče da su gotove. Tokom godina sam proučavao razne tehnike i načine pisanja pop pesama, “razbio” kodove svojih omiljenih songwritera i tako došao do svog stila. Nekada previše jurim rime, a u zadnje vreme me fascinira odnos dužine rečenica u strofama i ostavljanja savršene rime za refren. Ipak, nije to kvantna fizika, to su samo pesme, treba da izmame emocije, bez priručnika za slušanje – to je moj pogled na pop muziku i time se i vodim.
Pored muzike, takođe se baviš i režijom. Kada si i kako otkrio svoje interesovanje za film i kakvi su ti planovi na tom polju?
Učio sam režiju, i godinama pokušavam da nešto ozbiljnije uradim povodom toga, ali i za to treba vremena i saradnje sa pravim ljudima. Za razliku od muzike u kojoj možeš kompletno sa se osloniš na sebe, film je timski rad i potrebno je imati stabilnu ekipu ljudi sa kojima možeš da podeliš odgovornosti da bi se uradilo nešto valjano. Kao mali sam se dva-tri puta motao na nekim filmskim snimanjima i zavoleo taj proces. Film je čarobna stvar i voleo bih da bude više prilike da se tome posvetim, kao i što planiram da nastavim da učim, nadam se u Americi.
Šta bi poručio mladim muzičarima koji imaju talenta i kreativnosti ali nemaju mogućnosti da se afirmišu na muzičkoj sceni u Srbiji?
Pre svega, da budu objektivni prema sebi, o tome koliko i šta zaista umeju, jer su ovde ljudi prilično arogantni i nerealni. A onda i da ukoliko ne mogu da se uklope u pravila igre na Balkanu, pokušaju da ponude svoju muziku na okolnim tržištima, u čemu su mnogi naši umetnici uspeli.
Najvažnije je da budu u stanju da prime kritiku i saslušaju tuđe mišljenje jer ima ljudi sa interesantnim iskustvima, koji mogu da ti uštede vremena – ukoliko si spreman da ih saslušaš. Ono što je dobro je to da ovde ljudi znaju kako da eksploatišu alternativne medije za promociju, ali još uvek je pitanje kako zaraditi? Na koji način živeti od svoje kreativnosti? Imate slučaj da neko preko besmisleno jednostavne ideje prevarom zaradi ogromne pare, dok neko napiše 20 orkestarskih kompozicija i ne može nikome da ih ponudi. Onda ljudi pomisle da su budale, i prave kompromise zbog kojih im se život promeni na pogrešan način. Borba za tržište i publiku je najteža, ako do toga dođete, posle sve ide samo od sebe.
Većini bendova i mladih muzičara je problem to što nemaju dovoljno novca ni da snime demo, ili kupe dobar instrument. Moramo znati šta nam je cilj. Ja sam kupio jeftinu gitaru i štedeo pare godinama da bih mogao da otputujem u Ameriku da ponudim svoje pesme zato što sam znao šta želim od sebe i nisam pravio kompromise u životu samo da bi mi bilo malo udobnije. Kada sam potpisao ugovor ostavio sam bukvalno sve u životu po strani na godinu dana, samo da bi bio u mogućnosti da odem u Oklahomu na pet dana da snimim osam pesama. Samim tim, savetovao bih ljudima da se malo više potrude oko onoga što žele jer čak i kada damo sve od sebe to obično nije ni blizu dovoljno.
“Savetovao bih ljudima da se malo više potrude oko onoga što žele jer čak i kada damo sve od sebe to obično nije ni blizu dovoljno.”
Više o Žarku i albumu “Chaising Dreams” možete pronaći na njegovom sajtu i Facebook stranici.
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
