A taman ste počele da strepite da ga uopšte neće tražiti. Uh, olakšanje. Razmenili ste brojeve. A od sutra kreće ona poznata napetost. Što sad ne zove, kad je tražio broj? Da li da mu pošaljem porukicu, onako, čisto da ga podsetim? Hoću li delovati kao očajnica ako ja zovem njega? I hoće li me uopšte ikad pozvati i dokle, bre, da čekam?
Pravilo kaže, ako je on vama tražio broj, on treba prvi i da zove. Ako ne zove, ne interesujete ga. Kraj. Ne tripujte džabe. Možete da zaobiđete pravila i da zovete vi njega, čisto da se uverite da ga ne interesujete, kad shvatite da vas nije pitao kad ćete se videti, ispričao vam je kako je u gužvi i dodao da mu je baš drago što ste se čuli.
Ako ste vi njemu tražili broj, smarajte ga, ko ga šiša, mada, stvar je ista. Ako je zainteresovan, uspećete da zakažete sastanak, ako nije, izvlačiće se, a isto će mu kao sve biti drago što ste se čuli.
Koliko puta ste dale svoj broj tek onako, a koliko puta nekome sa kim baš želite da se čujete?
Nikakve dileme oko zvanja nećete imati, međutim, ako ste broj dali nekome ko vas ne zanima, ali kao ajde, možda zaslužuje šansu. Taj će da zove, da šalje poruke i da smara, a vi ćete pristati možda na jedan sastanak, koliko da mu date tu šansu, toliko i da se uverite da vas stvarno uopšte ne zanima i onda ćete biti strašno zauzeti i nećete odgovarati na poruke.
Zašto je tako teško uspostaviti komunikaciju i osvedočiti obostrano interesovanje sa nekim stvarno vrednim pažnje, nemam pojma. I nije mi poznato da li i to podleže nekim pravilima, ili je samo pitanje sreće.
Samo znam da onaj ko vam se baš sviđa neće tražiti vaš broj, a onaj ko vam ne izaziva nikakvu reakciju, hoće. I upotrebiće ga.
To je onaj kiseli apsurd, kad vam tip traži broj, a vi kažete:
Evo ti, al’ nemoj nikad da me zoveš.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
