Filip Bulatović vas uvodi u svet muzike ispisan notama džeza. Makar za trenutak pokušajte da osetite svu čaroliju koju stvara!
Muzikom si počeo da se baviš veoma rano. Možemo slobodno reći da ste ona i ti zajedno odrastali. Šta za tebe ona predstavlja?
Uh, teško pitanje. Ne znam šta predstavlja. Ne doživljavam to kao neku odvojenu stvar koju posmatram sa strane. Pre bih rekao da živim kroz muziku. Mogao bih da kažem da je muzika deo mene.
Sa 16 godina si počeo da sviraš po beogradskim jazz klubovima. Po čemu pamtiš ovaj period?
U prvom planu je srednja muzička škola “Stanković”, u kojoj sam provodio veći deo dana, a u drugom planu zadimljeni jazz klubovi i ostajanje do kasno u noć, malo sna, ustajanje i odlazak u školu, i tako u krug. Onda jam sessions, odlazak na svaki jazz koncert. Jazz festival u Novom Sadu i čekanje voza za Beograd do 8 ujutro.
Filip živi kroz muziku!
Sarađivao si sa velikim brojem umetnika. Saradnju sa kojim bi izdvojio i zbog čega?
Rad sa mojim profesorom iz Kelna Hubertom Nusom je ostavio najjači utisak na mene. Sad već skoro četiri godine nakon studija njegove rečenice mi i dalje prolaze kroz glavu. I dalje radim na stvarima koje mi je pokazivao. Bio je najveći entuzijasta za muziku kojeg sam upoznao, istovremeno veoma posvećeni pedagog, koji je nesebično delio svaki deo svog enciklopedijskog znanja o klaviru i muzici uopšte.
Studirao si i živeo u Kelnu. Tamo je nastao i tvoj prvi album. Kako je stvarati u ovom gradu?
Bilo je divno! Keln je grad sa puno kulturnih dešavanja i sa puno dobrih klavira. Najviše sam voleo da idem na koncerte klasične muzike. Često sam išao i u salone klavira kako bih probao insrtumente. Tako sam i dobio koncert u sali Bechstein salona. Taj koncert sam snimio i na kraju ga pretvorio u izdanje. Takođe puno vremena sam provodio šetajući i razgledajući. Tada sam najviše i “stvarao”, ako se tako može reći, kad sam najrasterećeniji, dok se šetam ili vozim vozom. Nekad osećam nostalgiju za tim gradom.
Šta slušaš “za svoju dušu”?
Zavisi od raspoloženja, ali svakako na vrhu liste su jazz (Herbie Hancock, Bill Evans, Bud Powel, Cannonball Aderly itd.) i klasika-romantizam (Sergei Rachmaminov, Brahms, najčešće u izvođenju Sviatoslava Richtera), a u poslednje vreme jako puno slušam gospel (Marvin Sapp, Myron Butler…), funk (Jamiroquai, Earth Wind and Fire, Stevie Wonder) i često poslušam na internetu nešto aktuelno kao npr. Pharell ili sl.
"Najviše sam voleo da idem na koncerte klasične muzike"
“Wannabe” je modni magazin, pojam stila se gotovo svakodnevno provlači po našim tekstovima. Koliko je u muzici važno “imati stila”?
Mislim da je važno da dajete značaj svemu što vam se dopada, bez obzira na to da li će se to nekom drugom svideti ili ne. Ako to radite iskreno i do najsitnijih detalja, iz skupa mnoštva minijatura koje su na vas ostavile utisak, doći ćete do mešavine kojoj pripadate. Da li će se posle pričati da imate stila ili ne, to već nije vaša briga.
Šta te inspiriše?
Inspiriše me samoća i sloboda.
Ukoliko bismo te zamolili da nam sada nešto odsviraš, šta bi to bilo?
Odsvirao bih prvo što bi mi u tom trenutku palo na pamet. Sada je to “Someday My Prince Will Come”.
Na čemu trenutno radiš?
Trenutno radim na novoj “popularnoj” pesmi i spotu, takođe sam sa svojim drugarima Peđom Milutinovićem, Lukom Ignjatovićem i Perom Krstajićem oformio QZAMA QUARTET, i zajedno vežbamo i radimo na snimanju našeg prvog albuma.
Koje su tvoje želje za 2014. godinu?
Želje su mi da završim ovo na čemu trenutno radim (još jedan singl i spot, kao i album sa Qzama Quartetom).
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
