Nedavno je seniorska reprezentacija Srbije u hokeju na ledu ostvarila veliki uspeh osvojivši treće mesto na Svetskom prvenstvu A grupe II divizije. U odlučujućem meču savladana je Australija sa 1:0, golom Nemanje Vučurevića.
Jedan od najzaslužnijih za taj poduhvat je i golman našeg nacionalnog tima i kluba “Beostar”, Arsenije Ranković, koji je proglašen i za najboljeg čuvara mreže turnira koji je održan u srpskoj prestonici. Kako i ne bi, na utakmici protiv Estonije koja je osvojila zlato sa svih pet pobeda, imao je neverovatnih 46 odbrana! Takođe, kapiten reprezentacije Srbije Marko Kovačević, najbolji je strelac SP sa sedam golova.
Arsenije je rođen u Beogradu, 26. marta 1992. godine, a sve do prelaska u sadašnji klub, na početku ove sezone, nastupao je za “Crvenu zvezdu” gde je i započeo karijeru. Prošao je i sve reprezentativne kategorije naše zemlje.
WANNABE MAGAZINE: Pre svega, čestitke na bronzi, ali i na laskavom priznanju. Kakav je osećaj osvojiti medalju u svom gradu, svojoj zemlji?
ARSENIJE: Pre svega hvala još jedanput (smeh, jer sam mu čestitao pre ovog razgovora jedno pet puta). Svakako da osvajanje medalje budi neke posebne emocije u čoveku, to su trenuci u životu koji se uistinu teško opisuju. Jednostavno se moraju doživeti, posebno kad se uspeh ostvari u rodnom gradu, pred domaćom publikom i zbog toga mi je bila izuzetna čast igrati i osvojiti medalju u Beogradu.
Poslednja i uglavnom nesavladiva prepreka za svakog protivnika, sadašnjost i budućnost srpskog hokeja
Znamo da svaki sportista trenira ciljajući najviše rezultate, ali da li ste očekivali ovakav uspeh?
Ne mogu da kažem da smo očekivali, više smo se pribojavali ispadanja iz grupe, s obzirom na to da smo bili svesni slabe sezone koja je bila iza nas. Uz sve to imali smo pripreme od svega mesec dana od kojih se ne može očekivati neki napredak u formi i igri ako se kreće od nule. Ipak, uoči prvenstva bili smo više nego odlučni da napravimo najbolji mogući rezultat i što je najvažnije, ostavimo srce na terenu.
Kako je biti hokejaš u Srbiji, pored “nacionalnih” sportova kojima svi teže, bilo da ih treniraju ili gledaju?
Svakako da je lepo i zanimljivo biti hokejaš, ali kod nas se malo zna o ovom sportu i ljudi još nisu upoznati sa svim njegovim čarima i lepotama. Nadam se da će u skorije vreme to stanje da se popravi, s obzirom na to da je u inostranstvu hokej na prvom mestu ili makar među prva tri najpopularnija sporta.
Može li ova medalja da predstavlja korak napred za srpski hokej, da privuče, da tako kažem sponzore, ali i “neke nove klince”?
Ova medalja teško da može da privuče neke veće sponzore, jer smo i ranijih godina uzimali medalje – pa ništa od njih. Međutim, oni i nisu toliko važni, koliko su važna deca, to jest budući hokejaši, koji će jednog dana braniti boje naše zemlje na međunarodnim takmičenjima.
Ranković na utakmici karijere protiv Estonije, zaustavio je 46 šuteva!
Sada malo o tebi. Kada si počeo da se baviš hokejom i kako je do toga uopšte došlo? I otkud baš to da staneš na gol?
Uf, bilo je to baš davno (smeh). Počeo sam 1999, kada sam imao sedam godina. Sasvim slučajno su me roditelji doveli na hokej, koji je moj brat počeo da trenira par nedelja pre mene. U početku sam bio igrač, levo krilo, ali to moje “mućkanje” paka sa štapom trajalo je samo pola sezone, kada sam napokon ušao u golmansku opremu koja mi je, kasnije se pokazalo, bila suđena. Kao i svi klinci, bio sam očaran tom opremom, jer je izgledala kao iz nekog naučnofantastičnog filma. Tako je započela moja karijera koja mi je obeležila čitav dosadašnji život.
Naravno, da malo približimo i hokej čitaocima. Deluje kao veoma naporan sport u poređenju sa nekim drugim. Koliko je stvarno naporan?
Hokej je zaista naporan. Teško je voditi pak, klizati, pritom razmišljati o igri i o kamikazama iz suprotnog tima (smeh). Šalu na stranu, jedan je od najnapornijih sportova na svetu. Vrlo je kompleksan i mora se trenirati “od malih nogu” da bi se na vreme naučila i usavršila tehnika klizanja, vođenja paka, dodavanja, itd.
Neizbežno pitanje – kako hokejaši “prolaze” kod devojaka?
Pa nama su devojke uvek bile glavni adut (smeh), pogotovo sad na prvenstvu. Njihovo prisustvo na tribinama i srčano navijanje glavni je faktor koji nas je vodio do medalje.
Za kraj, poruka čitaocima?
Želeo bih prvenstveno da poručim mladim roditeljima da dovedu decu u bilo koji klub u Beogradu i ostalim gradovima širom naše lepe Srbije i “upišu” mališane da treniraju ovaj magični sport.
Uz želju da srpski hokej, kao i karijera našeg mladog golmana (podsećanja radi, tek su mu 22 godine) ide uzlaznom putanjom, apelujem u ime svih koji vole sport, kako ovaj, tako i one druge, pomozite. Mediji češćim pominjanjem, ostali finansijski, materijalno.
Imajte u vidu da ovi momci odvajaju svoje vreme, treniraju kasno uveče iako imaju obaveze (škola, fakultet, posao), prilagođavaju se postojećim uslovima (ako se tako mogu nazvati), potrebno ih je podržati. Da srpski hokej ne ostane samo marginalni sport, jer potencijala svakako ima, što su igrači koje vodi selektor Nikola Bera dokazali i – pokazali.
Ukoliko želite da se malo bolje upoznate sa hokejom u našoj zemlji ili možda da pratite rezultate naših nacionalnih selekcija i klubova, posetite sajt hokej.rs.
