Velika mi je čast da nakon proglašenja ovogodišnje nagrade “Vasko Popa” dobijem intervju od laureata i ujedno najprevođenijeg pesnika Zorana Bognara, koji je pre dva meseca dobio i nagradu “Zlatni Beočug” za izuzetan i trajan doprinos grada Beograda. Da se velika dela rađaju iz velike boli potvrđuje nam i danas ova nagrađena knjiga “Insomnija, bele noći”, koja neskromno ostavlja bez daha i pleni svojom mudrošću. A kako ovaj intervju ne bi vrlo lako prerastao u hvalospev cenjenom piscu, pesniku, esejisti i antologičaru puštam vas da prošetate mojim kratkim kosmičkim ćaskanjem sa Bognarom.
WANNABE MAGAZINE: Kao čovek koji neumorno radi nekoliko poslova (urednik u IK “Dereta”, predsednik Fonda “Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti) i istrajava kao uspešan pisac (istakla bih, prvenstveno kao pesnik) obeležavate tri decenije svoga rada…
ZORAN: Zvuči gotovo neverovatno da je prošlo već tri decenije mog književnog rada. Sve mi se čini kao da je juče bilo kada sam počeo sa pisanjem i objavljivanjem svojih pesama po raznoraznim književnim magazinima i časopisima… Više je nego očigledno da je vremenska proždrljiva moruna nezaustavljiva… Ipak… i pored te naglašene svesnosti o (sve)prolaznosti na ovom mestu želim da istaknem da sam izuzetno zadovoljan i ponosan ostvarenim… Neko će reći da uvek može i više i bolje… ali to me uopšte ne zabrinjava… jer sve što sam želeo da napišem i ostvarim do sada sam napisao i ostvario… Čak sam doživeo da mi povodom ovog jubileja izdavačka kuća “Draganić” štampa izabrana dela.
Knjiga “Insomnija, bele noći” – rekla bih Priručnik za život, nastala je kao terapija odnosno lek kroz 2012. godinu. Šta bele noći tačno predstavljaju?
Prošlo je već osam godina od moje poslednje zbirke poezije “Albedo, aura, alhemija”. Ipak, posebno me raduje nova knjiga pesama “Insomnija, bele noći” koja je, sticajem okolnosti, odmah uvrštena u Izabrana dela pošto I kolo sadrži knjige poezije… Knjiga “Insomnija, bele noći” odlomila se sama od sebe… jednostavno je morala izaći na površinu kao bolna i dramatična refleksija na događaje, doživljaje, bol, strahove, nesanicu i nemire koje mi je “poklonila” 2012. godina… u kojoj sam nepovratno izgubio oca i nekoliko velikih prijatelja i sjajnih ljudi… Živeti u neprekidnom okruženju ljubavi, izdaja, demona, senki i ostalih svakodnevnih umiranja nije nimalo lako, ali s druge strane… pisati o istim tim temama zaista je inspirativno, uzvišeno… i dobrim delom, ako mogu da koristim taj termin, terapeutski… Mene su ove pesme i ova knjiga potpuno ozdravile… i vratile mi miran san i kosmički mir i u srcu i u duši…
Koliko Vam nagrada “Vasko Popa” znači?
Nagrada “Vasko Popa” je najveća nagrada koju možete dobiti za poeziju, ne samo u Srbiji, nego i u regionu i na Balkanu i koja je vrlo cenjena u svetu, tako da ima težinu međunarodne nagrade…
Mi je u esnafu, onako interno, zovemo i NIN-ova nagrada za poeziju, jer što je NIN-ova nagrada za roman, to je svakako nagrada “Vasko Popa” za poeziju…. ili, ako mogu biti metaforično malo slobodniji pa da se poslužim teniskim žargonom, ono što je za Noleta i ostale tenisere Vimbldon, to je za nas pesnike nagrada “Vasko Popa”, dakle pravi grend slem…
Dobitnik ste još mnogih velikih i prestižnih nagrada kao što su “Isidora Sekulić”, “Matićev šal”, “Rade Drainac”, “Kočićevo pero”, “Milan Bogdanović”… Kakav je vaš odnos prema nagradama?
Ne mogu reći da mi ne prija što su moje knjige nagrađivane, kao što to verovatno ne bi rekao niti bilo koji drugi pesnik. Međutim, ono što je najvažnije, ne zanosim se njima. Setimo se samo koliko ima antologijskih knjiga koje ne samo što nikada nisu nagrađene, nego čak nisu ni na adekvatan način pročitane… Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji. Zato i imam običaj da kažem da su nagrade ipak samo biografija knjiga, a da su knjige ona stvarna biografija pisca. To su dve potpuno odvojene i zasebne biografije na koje malo ko može da utiče.
Gospodine Bognar, gde to pronalazimo snagu da u teškim trenucima kanališemo ono najbolje iz sebe? Da li je u pitanju snaga volje, beznađe, ili pak, duša na dlanu i papir?
Čovek je svemoguć samo dok ima čisto srce i bistar um…
Čitala sam pesme koje ste pisali sa svojih dvadeset godina i podjednako ostala zatečena i oduševljena, da li je istina da ste prognozirali nesreću koja je zadesila Vaš rodni grad Vukovar i ostale nedaće? S obzirom na to da tada, ni sebi, a ni drugima, niste mogli da objasnite taj unutrašnji nemir i crne slutnje, imate li danas odgovor na to pitanje?
Na žalost, taj odgovor nemam ni dan-danas… Kada sam pisao pesme “Neodoljivi miris smrti”, “Uzbuna spoznaje”, “Sada im je tek jasno” i druge u kojima sam nepogrešivo, u službi prekognicije, najavio da će moj Vukovar, kao i mnogi drugi “Vukovari”, goriti kao Sodoma i Gomora, imao sam svega 19 godina. I dok je čitava moja generacija vegetirala na lakim krilima hedonizma, ja sam, nekako izdvojen i višom silom izabran, bio u dosluhu sa plamenim jezicima Četiri Jahača Apokalipse. I dan-danas se pitam isto pitanje: “Zašto baš ja?”… Naravno, bio bih mnogo srećniji da nisam morao napisati te pesme i da ništa od toga nisam pogodio… ali više je nego očigledno da sam upravo ja bio izabran da “pročitam” i odgonetnem te zapise iz vetra Luciferovog protokola…
Ko je prva osoba koja čuje Vašu novu pesmu?
To je moj najbolji prijatelj, i u esnafu i u životu, Radivoj Šajtinac. To orfejsko bratstvo traje više od dve decenije i s punim poverenjem i neizmernim zadovoljstvom neumorno dvosmerno šaljemo naše najnovije, takoreći “još vrelo” pisanije…
Pored pesničkog blaga imate joše jedno veće i nemerljivo, crnookog anđela Lunu… Da li Vaša kćerka ide očevim stopama da postane pesnikinja?
Ne znam da li će Luna biti i pesnikinja, ali siguran sam da će biti sjajna slikarka i modna dizajnerka, možda i glumica… jer su to njene umetničke pasije… koje neguje i hrani…
Prevođeni ste na 21 svetski jezik…
Za pisca koji potiče iz književnosti malog jezika prevodi znače sve. Vidite, nas Srba, zajedno sa dijasporom, ima oko dvanaest miliona. Danas toliko stanovnika imaju jedan Pariz, Tokio, Hongkong, Meksiko siti… Nije li, onda, poražavajuća činjenica, ukoliko vas ne prevode, da čitavog života pišete za samo jedan grad, odnosno, za samo toliko stanovnika koliko danas već imaju pojedini gradovi…
Da li za kraj možemo pričati o nekim narednim godinama, na čemu to radite i šta vaši poštovaoci mogu da očekuju?
Izabrana dela koja izlaze povodom 30 godina mog stvaralaštva prevashodno su potrebna meni da bih mogao podvući liniju i napraviti rekapitulaciju pređenog puta i da bih znao šta i kuda dalje… Kako sada stvari stoje u budućem periodu zasigurno ću se više posvetiti prozi, kao i mikroesejima koji me večito provociraju…
