Strast je pogonsko gorivo na putu do cilja.
Strast nije dovoljna, ako nemamo cilj. Cilj nije dostižan, ako ne izgaramo.
Sve što radimo mlako i s pola srca, daje mlake i polovične rezultate.
Ne vrednujemo dovoljno gorivo života. O strasti razmišljamo samo u kontekstu međupolnih odnosa. Eventualno je priznajemo kao pogonsku snagu stvaralaštva. Umetnosti.
Ali strast nije rezervisana za određene i povlašćene sfere života. Strast je deo bića. Onaj najživlji deo.
Čovek se oseća najživlje u telesnom činu ljubavi i u stvaralaštvu, zato što se tu strast očekuje i ne sputava.
U svakodnevnom životu, nema puno mesta za strast.
Zato je potrebno da je negujemo, raspirujemo, da joj obezbedimo sadržaje i ciljeve. Ako se predamo rutini, strast će iščileti, izvetreti poput otvorene bočice parfema, sve dok ne ostane samo sećanje na opojni miris koji smo voleli.
O da, strast je vitalno povezana sa ljubavlju.
Zato je strasno i strašno važno da svakog dana radimo nešto što veoma volimo. U čemu se dajemo bez zadrške.
Nema oblika strasti koji su manje ili više vredni.
Sve i bilo šta u čemu učestvujemo sa ljubavlju, što uključuje, budi i angažuje naše biće, jednako je vredno.
Biti strastvena domaćica isto je kao pisanje strastvene poezije.
Kuvanje je strast, uređenje doma je strast, održavanje čistoće je strast. Ako ne pronalazimo sebe u tim oblastima i ne osećamo uzbuđenje i zadovoljstvo zbog novog recepta, novih zavesa i reda koji smo stvorili svojim rukama, taj posao će za nas biti težak, smarajući, rutinski, gledaćemo da ga obavimo što brže, jednostavnije i efikasnije, da ne gubimo vreme na ono što ne volimo da radimo.
Nekim ljudima neobično uspevaju torte. Nekima biljke. Nekima poezija. Nekima gluma, a nekima organizovanje zabava.
Sve što radimo obuzeti silom strasti, sa punom pažnjom i strpljenjem, sve u čijem rezultatu na kraju uživamo i osećamo se ispunjeno, sve je strast.
Možda ne doživljavamo sebe kao veoma strasnu osobu. Možda je rezon, planiranje, temeljnost i predviđanje mogućih grešaka i odstupanja, kao i mogućeg uspeha, naš način, naša priroda. Ali to ne znači da nismo strasni.
Ako smo u stanju da provedemo celu noć završavajući neki posao koji smo započeli, vodeći računa o svim detaljima, korigujući propuste i proveravajući učinak, jer svakom zadatku pristupamo temeljno i odgovorno, to je naša strast. Oblik u kome trošimo ovo pogonsko gorivo.
Poput motora i sprava koje rade na dizel, plin, običan, super ili bezolovni benzin, na mlazni pogon, struju ili raketno gorivo, sučevu energiju ili vetar, mi trošimo različite oblike strasti i ne razmišljajući o njima.
Kad god obratimo pažnju, posvetimo se, udubimo i uključimo, mi koristimo svoju strast.
Kad god damo sve od sebe, osećamo se zadovoljno i mirno, čak i ako nismo postigli vrhunski rezultat, ili smo se samo malo primakli cilju, to je delo strasti, budite sigurni.
Da bi nam gorivo potrajalo do cilja, ne možemo samo da spontano planemo i sagorimo. Ponekad moramo da menjamo planove i prilagođavamo se situaciji, da improvizujemo na terenu, ili se ne osećamo dobro i nismo u formi, pa moramo da izvlačimo iz sebe rezerve energije i koncentracije.
Ali ako znamo šta hoćemo, pronaći ćemo način da to uradimo, čak i ako nismo u svom najboljem i najproduktivnijem izdanju.
Kad radimo ono što volimo, čak i kad nismo raspoloženi za to, ljubav će uraditi svoj deo – održavaće našu strast u tinjajućem stanju, dovoljno dugo da završimo sve što treba.
Ako je ono što volimo i ono što treba da uradimo jedna ista stvar, onda smo veoma srećni ljudi – miljenici strasti.
