To je ono što se gubi pri zloupotrebi. Tojest, kad neko moju toleranciju pomeša za glupavošću i krene da se okoristi, a meni pukne film, jer mi je tolerancija na glupost nešto u minusu poslednjih nekoliko hiljada dana.
Uspešno tolerišem nadrkanost, nervozu, bes, tugu. I kod sebe i kod drugih. Neznanje i neiskustvo me takođe ne uznemiravaju. Nedostatak svesti, loš ukus i sklonost glupim šalama, takođe.
Jedino me loše prikrivene loše namere uznemiravaju. A loše namere su uvek loše prikrivene. Inteligentni i lukavi ljudi, koji gledaju kako da izvuku korist iz svake situacije, skloni su da budu vrlo ograničeni u proceni moje inteligencije. Jednostavno im ne pada na pamet da ih provaljujem. Iz čega jedino mogu da zaključim da inteligencija nije isto što i pamet, tojest da inteligentni pakosnici umeju da budu vrlo glupi.
Pakost je prosto oblik gluposti.
Neki moji prijatelji su vrlo nadrkani ljudi. Nezgodnog su karaktera, teške osobe. Ali kad o njima neki drugi ljudi izriču sudove i pitaju me kako mogu da se družim sa takvim likovima, ja imam prost odgovor. Volim ih. Prema meni nikada nisu bili loši. Nikada nisu pokušali da zloupotrebe moje razumevanje. Prosto su to što jesu i takvi kakvi su, ali mene ničim nisu povredili. Nikada. Što ne znači da se nikada nismo raspravljali, ili da smo se na kraju rasprave uvek složili.
Jedan moj nadrkani prijatelj je nedavno dobio kompliment kako je arogantan. Ja sam to protumačila kao kompliment, a on se zabrinuo da je to nešto loše. Pa smo malo tumačili suptilne razlike između nadrkanosti i arogancije. I onda me je pitao kako u stavi njega drugi ljudi vide. A ja nisam mogla da mu dam odgovor. Jer ja ga ne vidim kao drugi. Njegova bockava površina mene ne sprečava da ga zagrlim, da mu se radujem i budem topla i nežna prema njemu.
Niti me njegov nezgodan karakter sprečava da mu kažem šta mislim o njegovom ponašanju i stanjima. A ja poznajem njegova stanja. Znam šta ga muči, zbog čega se kida, gde je i zašto netrpeljiv, koliko je ranjiv. Razumem njegove motive i njegove ispade. Njegove reči me ne vređaju, čak i kad su neumereno oštre. Ja ga volim i ne prosuđujem njegove postupke, nego zajedno sa njim razmatram uzroke i načine da eventualno izbegne da se ispovređuje sledeći put u sličnoj situaciji. Ne znam kako ga vide oni koji ga ne poznaju.
A kad nekog ne poznaješ, ne možeš ni da ga voliš. Jer je za voljenje potrebno da nekog prihvataš takvog kakav je, a za spoznaju te kakvoće, potrebno je poznavanje. Vreme, situacije, loši periodi, dobri periodi. Zajednički doživljaji. Razgovori i poveravanja. Poverenje.
Tamo gde je ljubav, tolerancija ne prestaje. Jer raste zajedno sa razumevanjem. U dubinu.
Sposobnost voljenja je uvek spremna da primi u svoj zagrljaj razumevanja i prihvatanja i sve ostale ljude, svakog na svom putu.
Ali ljudi se ne daju tako lako. Iako se olako otkrivaju svojom nesklonošću da se prepuste zagrljaju ljubavi. Pokažu glupost u odbrani, gardu, lošoj nameri. I izostanak očekivane reakcije – sukoba, uvređenosti, uzvraćanja istom merom, protumače kao glupost. I onda pokušaju sa zloupotrebom. Često nikada ne saznaju da su provaljeni. I ne znaju zašto im nije uspelo. Ili ostanu u ubeđenju da im je uspelo.
Glupost je neobično samozadovoljna i ne zna ništa o nadmoćnim manevrima tolerancije. Ne zna ništa o ljubavi.
