Dve duple, ni jedan džoker, herčeva koliko hoćeš, ali četvorka, šestica, osmica, em sitno, em svaka druga, što kažu u mom kraju ništa s’ništa. Za čitaoce u loži – ništa ni sa čim. Možda sam ja pogrešno čula kad je onaj mudrac govorio da je život remi, tojest, on je možda rekao da je život reka.
Možda su njemu podelili veslo i plovne kožice ili bušan čamac, otkud znam. Ali znam šta ja imam u rukama. Ništa s’ništa. Otvaranje ni za dva prsta (ginekološko-porođajna asocijacija), hand se ne nazire ni izdaleka, a o super handu mogu samo da maštam. Šugava podela. I da li da iskoristim pravo uzimanja vidljive karte sa talona u prvoj ruci ili da okušam sreću, koja mene svakako već okušava s ovim bednim herčevima i da vučem kartu koju ne vidim, a koja je možda šta? Čemu da se nadam? Šestici herc, da spojim niz sa četvorkom i peticom? Mislim, nema tu nekih žandara i kraljeva, to je ono što hoću da naglasim. Samo sića, za dvoprstno otvaranje koje sa velikim optimizmom očekujem u šestoj, sedmoj ruci. A dotle će ovaj glupan preko puta, s ovim kezom koji mi poput svetleće reklame blinka u lice imam tri džokera, hijaaaaoooo, tri džokera da me handira tako da ću da se pušim s mojim sitnim herčevima. Ma ima da me zatvori džokerom, govedo srećno, gledaj ga, već likuje!
Ko nema sreće u kartama, ima u ljubavi – to su smislili ogorčeni gubitnici sa podelom poput moje, oni što vole da se kartaju i što ne odustaju ni sa najšugavijom podelom i kojima obično fali samo još jedna ruka, do koje nikad ne stignem jer blentavi usranković zatvara džokerom, pošto mu je to četvrti, dok ja onog jednog koga sam dobila najzad u petoj ruci, kombinujem na šest mogućih načina, i treba mi samo još jedna dobra karta…
Ah, malo samo da im pokvarim trijumf. Neka misle da mi u ljubavi ide nezamislivo čarobno, kad me karta ovako neće!
Možda bi i pomislili, samo da nije tih bednih herčeva da me odaju. Makar jedan žandar da je došao, makar niz od devetke do žandara, makar jedno pristojno brojanje, pa makar se i ne otvorila. Ali da znam da imam u rukama makar jednu dobru kombinaciju, koja je imala mogućnosti da se razradi.
Moj jedak osmejak sve govori. Džaba ja citiram gubitničku poslovicu o sreći u ljubavi, ne bih li se okuražila pokušajem da pobednika malo žacnem, tamo gde ga sigurno boli. A sigurno ga boli, znam. Srećni u ljubavi se ne raduju džokerima tako kao on. Srećni i bez ljubavi se ne mršte na ova rasparena srca, tako kao ja.
Nego, ko je delio, a? I koliko nas uopšte igra? I gde odlaze svi ti džokeri, kad ni jedan nije kod mene? Zašto nekome četiri, a meni šipak?
To što ja umem da igram i sa šugavim kartama, to je kao neko čeličenje, a? U fazonu, njima sreća, jer su blentavi, a tebi ništa s’ništa, jer si pametna, pa ćeš da smisliš kako od ničeg da iskombinuješ nešto. Da vežbaš mozak, jer nećeš moći da računaš na sreću.
Ma nosi se. Navežbala sam mozak za tri života. Imam tri duple, deli ponovo. Ali daj prvo ja da promešam te karte. E, sad može. Gle, isekoh džokera? Kako to misliš nemam prava ako nije na talonu nego ispod? Po čijim mi to pravilima igramo? Onaj ko deli određuje pravila? E pa, onda igraj sam. Odoh da otvaram spajder soliter, u dve boje – samo pikovi i herčevi. Razbijam, majke mi.
