Pa, seks možda ponekad pomaže da se kanališe bes, ali ako zaista ne umete da uživate dok ne zagrizete i udarite, nešto vam je u glavi svakako prespojilo i povezalo se na pogrešan izlaz. A možda i na pogrešan ulaz.
Bes je transfer bespomoćnosti. Šizite i ludite i vičete i svađate se, da biste se nekako ispucali i otarasili frustracije. Ništa što učinite u besu ne dovodi do rešenja situacije zbog koje besnite. Bes je destruktivan i služi jedino tome da vas izmoždi, da se umorite, da potrošite energiju i splasnete kao izduvan balon. Kad potrošite taj naboj ostaje vam još da se lepo isplačete, ali kad vas proguta samosažaljenje – koje se obično ispreči pre nego što dotaknete istinsku tugu – potrebna vam je uteha.
Seks je utešan. U njemu možemo da se izgubimo toliko da zaboravimo na sebe, a samozaborav dovodi do takvog blaženstva, da kad se opet sebe setimo, ostaćemo mirni neko vreme. I tako bes, preko samosaželjenja dovodi do konekcije na seks. Ako ne obezbedimo sebi tu vrstu utehe, možda ćemo se tešiti hranom, ili fizičkim naporom – rmbanje po kući je odlična terapija, a po njemu se, osim frustriranih domaćica, mogu prepoznati i zaljubljene žene pune poleta.
Ako se zaglavimo u besu i nikako se ne spuštamo ka tuzi i potrebi utehom, održavaćemo stalnu radnu temperaturu pritajene agresivnosti, koja svoj transfer nalazi u grubom seksualnom ponašanju. Ujedanje, udaranje, sputavanje partnerovih pokreta i uopšte nesklonost ka nežnosti, ljubljenju, milovanju, gledanju u oči i ljubavnoj atmosferi tokom seksa, ukazuju na to da se partner bori sa potisnutim besom, odnosno, da svoj konstantni, nerešeni i nesvesni bes prenosi u domen seksualnosti, a samim tim i u domen partnerstva.
Ovde se ne radi o sadomazohističkim odnosima, za koje je potrebno više od obostrane sklonosti, jer je to jedini način na koji partneri postižu zadovoljstvo i oni u tome nisu nesvesni, zatvoreni i sputani, nego aktivno učestvuju u pronalaženju dominantno pasivnih oblika seksa koji ih najviše ushićuju.
