Jedna od trenutno najangažovanijih naših balerina je Mirela Božić Jovanović. Njene uloge u predstavama “Zona Zamfirova”, “Neki to vole vruće”, “Čikago”, “Cigani lete u nebo” veoma su zapažene. Zahvaljujući projektu “11 zemalja“, koji je održan u Pozorištu na Terazijama, dobila je prestižnu stipendiju američke škole “Džejkobs Pilou“. U intervjuu za naš magazin otkrila nam je šta to njoj znači. Takođe, pričala nam je o tome kako je biti balerina u Srbiji.
WANNABE MAGAZINE: Koliko je teško ili lako biti balerina u Srbiji?
MIRELA BOŽIĆ JOVANOVIĆ: U Srbiji nije lako ništa, pa samim tim ni biti balerina. Mnoga pitanja vezana za našu profesiju su i dalje nerešena ili su rešena neadekvatno, pa se suočavamo sa brojnim problemima koji počinju već tokom školovanja, ali sve to ne može da ukalja bajkovitost naše profesije.
Nastupate u više predstava u svom matičnom pozorištu. Koja vam je uloga najdraža, a koja najzahtevnija?
Najdraža uloga, a ujedno i prva mi je definitivno uloga Vračare- kukuruza u dečijem mjuziklu “Na slovo, na slovo”. Osim toga jako sam volela da igram predstavu “Briljantin” koja se više nažalost ne igra u našem pozorištu, ali sam iskreno uživala igrajući koreografije Igora Barberića sa mojim partnerom u predstavi, Igorom Grabovicom. “Briljantin” je imao posebnu, ludu energiju, bili smo jako slobodni da se zabavljamo dok igramo i jako mi je žao što ga više ne izvodimo.
Najzahtevniji zadatak mi je bila uloga Cice- ubice u numeri Zatvorski tango u predstavi “Čikago“. Koleginica glumica se razbolela jednog popodneva na dan izvedbe “Čikaga” i pošto sam delovala najspremnijom da uskočim u ulogu u tom trenutku, zato što sam već znala koreografiju, odlučeno je da ću je ja te večeri menjati. Ostalo je još samo da odradim “sitne” detalje kao što je učenje teksta uloge koji srećom nije bio dugačak, ali je govorenje teksta na sceni definitivno nešto što izlazi iz okvira komforne zone jedne balerine. Mi to jako retko imamo priliku da radimo, pa mi je cela avantura bila dosta stresna. Svakako je to bilo jedno iskustvo koje mi je otvorilo neke nove poglede na bavljenje ovim poslom, u početku me je gonio strah, a sada sve veća želja da možda jednog dana baš taj segment pozorišne igre, kao i pevanje, dodatno usavršim.
Zahvaljujući učešću u projektu “11 zemalja” dobili ste stipendiju za školovanje u američkoj školi Džejkobs Pilou. Recite nam nešto više o projektu.
Projekat časopisa “Orchestra” i Pozorišta na Terazijama “11 zemalja” se svake godine uz pomoć Ambasade SAD i američke škole “Džejkobs Pilou”održava u beogradskom Pozorištu na Terazijama, a u novembru prošle godine se održao već osmi put. Od izuzetne je važnosti za Srbiju jer kod nas ne postoji visoka škola u kojoj bi se obrazovali izvođači muzičkog pozorišta, a paradoks je taj da je Pozorište na Terazijama jedino muzičko pozorište na Balkanu, pa bismo prvi u regionu trebali da imamo jednu takvu visokoobrazovnu ustanovu.
Svake godine, pored toga što brojni učesnici projekta, kojih je ove godine bilo 65, dobijaju priliku da se upoznaju sa tehnikama plesa, pevanja i glume u mjuziklu, dvoje stipendista dobija priliku da se usavršava na letnjem programu škole “Džejkobs Pilou”. Ove godine, pored Anke Gaćeše, glumice iz Beograda, izabrana sam kao jedan od dvoje stipendista i predstavnik Pozorišta na Terazijama i učestvovaću u letnjem programu koji će se održati od 02. do 24.08. u Masačusetsu.
Za razliku od prethodnih kada je u Beograd dolazio Čet Voker direktor programa za mjuzikl u školi “Džejkobs Pilou”, ovoga puta radionicu je vodio Bil Hejstings, koji je tek sa 25 godina počeo da igra, ali i sada, nakon mnogo godina, i dalje ima energiju i entuzijazam mladića. Moram da mu odam priznanje za neverovatno poštovanje i pažnju koju je ukazao svakom od učesnika ovogodišnjeg projekta.
Šta podrazumeva stipendija i po čemu je škola “Džejkobs Pilou” poznata?
Škola ima preko 80 godina dugu tradiciju, vode je najrenomiraniji koreografi od kojih su neki, kao Čet Voker, nagrađivani i Tonijevim nagradama, a škola je jako cenjena i poznata u svetu i po tome što se svakog leta, za vreme nastavnih programa, tamo odvija jedan od najvećih festivala igre. Anka i ja ćemo, osim programa škole koji traje tri nedelje tokom kojih ćemo imati priliku da radimo sa desetak koreografa i glumačkih i pevačkih pedagoga, moći da učestvujemo i na radionicama najvećih svetskih baletskih kompanija koje ovog leta učestvuju na tom festivalu.
