Zaista se radi o skoro celom veku! Živka Radovanović Lilika ima 95 godina i tokom proteklih pet godina ispisivala je svoju bogatu, bolnu, radosnu, lucidnu, zabavnu i nadahnutu životnu priču, punu sudbinskih obrta, rizika i stečene mudrosti i iskustva. Knjiga će uskoro izaći iz štampe, a na pitanja o knjizi i Lilikinom životu odgovarala je njena unuka, Ana Rajković, koja je prikupila i uredila rukopis, ali i sama autorka, koja je na neka pitanja želela lično da odgovori.
WANNABE MAGAZINE: Kako je došlo do toga da Lilika sa 90 godina počne da piše knjigu? Da li su joj svi govoril da je njen život kao roman?
ANA RAJKOVIĆ: Ideja da život svoje bake sačuvam od zaborava rodila se još devedesetih godina prošlog veka. Slušajući njene priče, zanimljive i britke, sedela sam uz nju satima, a vreme je isčezavalo. Događaji su se pretvarali u slike, uvek sa dubokim poukama iz kojih sam i sama učila. No, ne samo ja. Lilika je uvek bila okružena ljudima – uglavnom mlađim i raznolikim. Svi su je voleli i rado bili u njenom društvu. Uvek je imala šta da podeli sa drugima, od svoje predusretljivosti do ličnih, gotovo avanturističkih priča koje su svi voleli da slušaju. I tako, posle deset godina mojih molbi, a na moju veliku radost… Počela je da piše.
U početku, ti zapisi nastajali su na poleđinama koverata, priručnih papira, a nekada i na poleđinama fiskalnih računa. Te, tako ispisane događaje, bio je poduhvat i izazov staviti u korice.
Da li je knjiga napisana u formi biografije?
ANA: Ovo je autobiografski roman sa primesama pripovetke (avanturističke, socijalne, seoske i gradske, ratne, romantične, satirične, tragične i tragikomične, realistične i sentimentalne).
Pisala je kada su joj navirala sećanja, živa kao da se sada dešavaju pa i čitaoc ima utisak da učestvuje. Kao kada gledate film.
Kako je jedna žena u patrijarhalnim okvirima društva u to vreme uspela da ostvari sebe? Da li je imala podršku porodice?
ANA: Uspela je zahvaljujući jasnim željama i nepokolebljivoj volji da ostvari ono što je naumila.
Podršku porodice nije imala jer je sa 12 godina otišla iz porodičnog okrilja zbog siromaštva, u kuću svog strica gde je radila teške poslove. Iako je odrastala i stasavala bez detinjstva koje su imale njene sestre i drugarice, ljubav koju je kao mala dobijala od oca i njegov uzor, sačuvala je za dalji život da joj daju snagu i moralnu podršku u teškim trenucima.
I pored odsustva podrške porodice, verovala je u sebe jer kako ona kaže: “Sebi se mora verovati”.
