Ivana Jorović je devojka koja nam uliva nadu da će smena generacija u srpskom tenisu biti kvalitetna. Mlada Čačanka, koja je ozbiljno u svet tenisa zakoračila i pre nego što je postala tinejdžerka, o svojoj inspiraciji za igru, slobodnom vremenu i svemu teškom ali i lepom što ovaj sport donosi, pričala nam je ušuškana u kapuljču svoje adidas dukserice. Iza nje se krije u poslednjim trenucima pred meč, kako bi se dodatno koncentrisala na udarce reketom, a danas, danas se koncentrisala za naša pitanja.
Pogledajte VIDEO adidas-a i koju poruku nam svima šalje Ivana Jorović OVDE.
WANNABE MAGAZINE: Koliko je teško baviti se individualnim sportom?
IVANA JOROVIĆ: Svaki sport je težak i izazovan na svoj način. Smatram da postoje određene stvari na kojima treba raditi da bi se uspelo, a da su želja za ostvarenjem, upornost i ljubav prema sportu kojim se baviš najpotrebniji za postizanje takvog cilja.
Da li si na terenu prepuštena sama sebi, da li “razgovaraš” sa sobom tokom meča i šta?
Na terenu smo prepušteni sebi samima, ali kada znamo da je uz nas naš tim, pored terena – to nam uliva dodatnu sigurnost. Maksimalno se trudim da budem pozitivna, i volim da sebe bodrim tokom meča.
Koliko odricanja zahteva tenis?
Tenis zahteva mnogo odricanja, zbog toga je veoma važno kako isplaniraš svoje dane, da bi, kada odradiš sve profesionalne obaveze, imala vreme koje možeš da posvetiš sebi.
Da li misliš da si propustila nešto u odnosu na svoju generaciju?
Sigurno,ali ne osećam da mi to mnogo nedostaje. Štaviše, smatram da sam mnogo ranije shvatila šta znači boriti se kroz život…
Koliko često si odvojena od svojih, i kako se ublažava taj osećaj?
Često smo odvojeni; zbog tenisa smo se razdvojili već u mojoj dvanaestoj godini. Mama i ja smo otišle u Novi Sad zbog treninga, a starija sestra i tata su ostali u Čačku. Sada je malo drugačije – porasle smo, tako da ona studira u Beogradu. Ipak, kad znaš da imaš maksimalnu podršku roditelja i sestre, onda ne osećaš toliki nedostatak , inače koristim svaki slobodan trenutak da budem sa porodicom.
Sećaš li se prvog izlaska na teren, prvog trenutka kad si rekla sebi “hoću da treniram tenis”?
Već od svoje šeste godine sam imala tu privilegiju da budem na teniskom terenu svaki dan, zahvaljujuci mom dedi koji me je i odveo na terene, kupio mi reket i jednu torbu u koju sam mogla cela da stanem… Toliko sam bila srećna, da smo od tog dana, pre 13 godina, najbolji prijatelji!
Koliko vremena je prošlo od tog trenutka do prve pobede na terenu?
Nije prošlo mnogo vremena. Sećam se da sam sa 8 godina otišla na turnir za igračice do 12 godina i osvojila 3 mesto. Mislim da me je već taj pehar podstakao da treniram i zavolim tenis.
Tvoja najveća ljubav pored tenisa je…?
Moje najveće ljubavi pores tenisa, naravno, jesu porodica i prijatelji, koji me podržavaju i vole. Zajedničkom snagom je sve lakše!
