Sačuvati nešto vredno, privatno, intimno, u današnje vreme imperativa društvenih mreža i elektronske komunikacije, objavljivanja, postovanja, autovanja – pravi je izazov. Oni koji to razumeju, prosto ignorišu ono što im nameće moderna transparentnost – ne vole čak ni da označe status veze na Fejsbuku. Emotivni odnose trpe previše društvenog pritiska, svi nastojimo nešto da postignemo u svojim vezama i da pokažemo da smo to postigli, da dobijemo potvrdu i odobravanje, da bismo bili sigurni da nam je dobro. Čuvanje privatnosti, kao i zaštita veze od podrivajuće energije svih mogućih generalizacija, zahtevaju drugu vrstu socijalne inteligencije, od one koju društvo trenutno promoviše. Dovoljno je da svog partnera stalno nazivate svojim dečkom, pa da ugradite tu površnost u svoju vezu i dopustite joj da se neosetno proširi u razarujuće pukotine.
Moj dečko
Svakako ne možete uzeti za ozbiljno nekoga koga nazivate svojim dečkom. To je neki dečko, koji je trenutno vaš, a daleko od toga da je muškarac, ili partner. Ovom tinejdžerskom izrazu nedostaje suštinsko poštovanje. Možda ovaj izraz koristite začinjen prahom ironije, ali tada već sigurno znate da svog dečka zapravo ne doživljavate kao partnera i ne poštujete kao osobu koja zauzima značajno mesto u vašem životu. Ako vam je dečko više od nekog usputnog dečka (dečaka ima na svakom koraku i stalno idu iz ruke u ruku) verovatno imate jasnu potrebu da ga nazivate – njegovim imenom. Ako ga pominjete pred nekim ko ga ne poznaje, ili ga sa nekim upravo upoznajete, možda osećate trenutnu nedoumicu kojom frazom da ukažete na vašu povezanost. Tada je bolje da koristite izraze kao što su “moj partner”, “intimni prijatelj” ili “bolja polovina” ma koliko nezgrapno i nesavremeno zvučali.
