U tim godinama već imaš nešto (gorkog) iskustva i dovoljno senzitivnosti i pameti da posmatraš oko sebe i sagledaš “romantične” odnose svojih bližnjih. I pitaš se, da li ćeš ikada sresti pravu osobu, da li treba (već) da se pomiriš sa samoćom, da li treba da se plašiš za sebe i da li su oni (parovi) normalni, iako tebi deluje da baš i nisu jako zadovoljni, a ti si (singl) uvrnuta, iako si prilično zadovoljna svojim životom… Evo nekih odgovora, koji možda mogu da te upute u daljem promišljanju i razumevanju najvažnijih odnosa.
Veza ne donosi sreću automatski
Ljudi se spoje iz raznih (pogrešnih) razloga, a ti razlozi mogu da budu jači lepak nego velika ljubav. Ponekad, najstrasnija osećanja i najdublja privrženost rastu na đubrištu strahova i starih rana, preosetljivosti i bolova koje partneri dele, jer imaju slična iskustva. Ponekad, par ljubavnika je kao par ljutih mačaka, jedno drugom oči vade, a ne mogu jedno bez drugog. Nije li to začuđujuće? Jaka osećanja i vezanost, a nigde sreće i mira. Sigurno si čula da slično privlači slično i da postoji nešto što se zove “psihološka dobit” i “odigravanje” a to su blage dijagnoze ljubavnih drama koje primećuješ i pitaš se zašto se ljudi prihvataju takvih uloga i šta nalaze u takvim odnosima. Nalaze onu dozu bola koja im je potrebna da osete da su živi, onaj nivo nipodaštavanja koji su davno nekad poistovetili sa ljubavlju, onu potvrdu svoje nesigurnosti i neadekvatnosti (i kazne za to) koja im dozvoljava da se iskupe. Ne, biti u vezi ne znači biti srećan.
