Svi zapažamo neke važne istine koje radije previđamo, ne priznajemo ih ni sebi, ni drugima i ne volimo da govorimo o njima. Teško nam je da se suočimo sa tim koliko smo nesavršeni, koliko su nam srca mala i osvetoljubiva, koliko uopšte nismo dobri, velikodušni i čovečni, kao što nam se sviđa da o sebi mislimo. Zato rado primećujemo, ističemo i ogovaramo tuđe mane – da ne bi morali da se suočavamo sa svojim. Prebacujemo jedni drugima lopticu odgovornosti i krivice, a stvari i dalje stoje ovako:
Većina nas nema pojma šta da radi sa svojim životom. Kapiramo nešto malo i uglavnom teturamo u magli, nadajući se da smo na pravom putu. Nastojimo da kontrolišemo stvari, umesto da pustimo da nas put vodi i obraćamo pažnju na putokaze. Kada smo svesni da smo nezadovoljni svojim životom, uglavnom previđamo da smo jedino za to u potpunosti sami odgovorni.
Najveći komunikacioni problem je što ne slušamo da bismo razumeli. Slušamo da bismo odgovorili. I najčešće smišljamo šta ćemo reći dok površno slušamo šta neko govori – ne udubljujemo se, ne saosećamo, ne poklanjamo punu pažnju. Zato olako osuđujemo i presuđujemo.
