Svojim davanjem kompenzuješ sva ona primanja koja su u tvom životu vitalno izostala, u svakom emotivnom odnosu ti si otvorenija, više razumeš, brže reaguješ, više se ispovređuješ. Nikad ne dobijaš od partnera onoliko ljubavi i nežnosti koliko si u stanju sama da pružiš i nikad ne budeš potpuno shvaćena – oni pokušavaju da vide šta se to krije iza tvog ponašanja, čega treba da se čuvaju, osećaju se ulovljeno, apsorbovano, sputano (jer ih neko toliko voli, pobogu) i brane se od toga na surove i sebične načine, koje ti opet razumeš i prihvataš i opraštaš, iako si povređena, uvređena, besna i ogorčena. Mora da nešto nije u redu s tobom. Treba da se lečiš. Da malo poradiš na sebi. Da stekneš malo one sebičnosti i ravnodušnosti koju drugi imaju u količinama za izvoz, da postaneš malo tvrđa, črvšća, okorelija, da neke stvari više ne primaš tako k srcu. Sigurno ima trenutaka kad poveruješ u ove gluposti, kad se razbesniš na svoju ranjivost, na svoje razumevanje – na svoje kapacitete za davanje ljubavi. I to je potpuno je razumljivo.
Sigurno na kraju uspeš i sebe da razumeš i prihvatiš onako kako uvek uspevaš da razumeš i prihvataš druge. Sigurno ponekad pomisliš kako bi svet bio mnogo lepše, radosnije, bezbednije i plemenitije mesto, kad bi svi bili kao ti – a onda se postidiš što tako razmišljaš, jer ti se čini da je to uobraženo i egocentrično. Ali znaš šta? Uobraženim i egocentričnim ljudima nikad ne pada na pamet da su uobraženi i egocentrični, ili da sa tim nešto nije u redu – ili im se to dešava vrlo retko, u trenucima samospoznaje, u kojima budu veoma zadovoljni sobom što su tako pošteni u svom samosagledavanju – i tako osnaženi nastave dalje, još više ubeđeni u svoju ispravnost.
