Nedostatak partnera ume da od nas napravi divljakuše. Nema nikog da nas mazi i ljubi, greje i zasmejava, već toliko dugo da smo zaboravile kako to izgleda i prestale da verujemo da će se naći neko da nas podseti. Potiskujemo ogorčenost dok pokušavamo da se uzdignemo iznad situacije i da sebi stalno nabrajamo prednosti usamljeničkog načina života i osećamo se kao da ćemo prsnuti – a verovatno i hoćemo. Ponekad nas obuzima takva besna glad, da smo spremne da startujemo muškarce po ulici dok ne nađemo nekog ko hoće da kresne ludaču, ali to nikad ne činimo, jer ne želimo da se prepustimo tom divljačkom porivu. Onda nastavljamo da potiskujemo osećanja i da postižemo ravnotežu, a onda sretnemo neki par koji se drži za ruke, razgovara i smeje se i osetimo takvu besnu mržnju, da se uplašimo od sebe. Kad je potrebno da priznamo sebi da nam je strašno potreban neko, da se strašno plašimo da se taj neko nikada neće pojaviti i da se isto tako plašimo šta ćemo sa njim, ako se stvarno pojavi, onda treba to da priznamo. Mnogo je zdravije za našu psihu i organizam, nego da se praviš uzvišena i da posle mrziš sebe kad podlegneš nekoj “avanturi” posle koje ti bude muka. A to može da se desi, jer negde i priželjkuješ da se desi bilo šta.
Kriterijumi padaju
Ne mora da bude ni lep, ni visok, ni zgodan, ni pametan, ni neoženjen, ni kulutran – samo neka je muško i da nije baš odvratan. Kad dođe dotle da je prihvatljiv bilo ko, samo da ti nije baš grozan, znači da si u opasnom deficitu sa prihvatanjem same sebe, u koji si dospela tako što si se osećala uvređeno, odbačeno, neželjeno, neadekvatno, jer te niko nije hteo veoma dugo. Sada se s tugom sećaš da si bila suviše arogantna i netolerantna prema nekim momcima kojima realno ništa nije falilo, malo su bili obični, ili malo više zahtevni, ili malo niži od tebe, sve tako neke sitnice nebitne.
