Zrela ljubav je zanimljiv pojam, a kada se o njoj govori, obavezno je reč i o granicama, samopoštovanju, kompromisima, o poziciji u kojoj nečije JA pristaje da bude u odnosu sa nečijim drugim JA. U tom odnosu obe osobe nastoje da međusobno ne povrede granice između ta dva JA, da ne pristanu na odnos u kome su podređeni i nisu dovoljno vrednovani, da ne naprave nepovoljne kompromise. Zrela ljubav je prilično nalik na diplomatske pregovore, na politiku, na trgovinu. Kojim ustupcima kupujemo koliko udobnosti i neuznemirenosti, koliko ti meni, toliko ja tebi, koliko para, toliko muzike. Zaduživanje partnera osećanjem njegove lične odgovornosti da uzvrati ono što dobija, ili da prekine diplomatske (političke i trgovačke) odnose, jer ne može da se drži odrednica ugovora. Zrela ljubav združuje dve osobe koje apsolutno mogu da žive jedna bez druge, ali im odgovara da budu zajedno.
Oboje znaju da će, ukoliko ih partner prevari i izda, preživeti. Patiće nekoliko meseci, a zatim će se opet okrenuti svojoj samodovoljnosti i samopoštovanju i malo posle će opet pronaći nekog sa kim mogu da sastave povoljan ugovor o razmeni materijalnih, emotivnih i duhovnih dobara u odnosu ravnopravnog davanja i primanja. U zreloj ljubavi niko ne ludi od strasti, ali ni od ljubomore, niko ne tripuje stisnut najcrnjim strahovima, da će izgubiti to što ima na najgori način. Ali i zrele ljubavi slamaju srca, kad poveruješ da si našao mir i stabilnost do kraja života, a onda se ispostavi da nisi čitao ono što u ugovoru piše sitnim slovima, o tome da nikakva količina mira i stabilnosti ne garantuje doživotni opstanak zrele ljubavi i da i ona može da te izda. Posle godina zajedništva, braka, dece, partner reši da mu je potrebno da promeni svoj život i ode. Zaljubi se u nečije dečije srce i ode. Ode na pecanje i ne vrati se. Ode, pogine, umre. Ista stvar, ostavi te, iako o tome niste postigli nikakav dogovor.
