Bilo da dolazi u obliku ljutnje i primedbi na sve i svakoga, ili u obliku samosažaljenja, kukanje, žalbe, prigovori i oštre kritike koje upućujemo ne samo ljudima, nego i situacijama, predstavlja tešku artiljeriju ega. Čim se oseti ugroženo, ego puca iz svakog oružja, poteže svaki mehanizam odbrane, okida sve zamke koje nas drže u stanju nesvesnosti, negacije i potiskivanja.
Zašto ego to radi? Ne u nameri da nas uništi, svakako, već upravo suprotno – ego je prva linija odbrane naše ličnosti, štit, zid, odbrambeni jarak koji zaustavlja neprijatelje. Svest koja prosijava iz našeg bića i pokušava da prodre kroz zidove ega i iznese na videlo potisnute sadržaje, ego detektuje kao neprijatelja koji preti uništenjem iluzija, predrasuda, pogrešnih ubeđenja, oslobađanjem strahova i svih ostalih osećanja i ego je u pravu – on samo radi svoj posao. Brani ličnost od dezintegracije.
Ako napravimo prostu skicu sadržaja ljudskog bića, dobićemo tri sloja koji se međusobno prožimaju – to je naše biće (duša, duhovni život, svest, veza sa božanskim delom ljudskosti), naša ličnost (psiha, emocije, karakter, stabilnost i ukorenjenost u onome što prepoznajemo kao ljudsku prirodu) i naše fizičko telo (materijalni oblik našeg bića i ličnosti, bez koga ne možemo da sakupimo iskustvo življenja, poprište svih naših unutrašnjih sukoba, koje svojim zdravljem i vitalnošću, odnosno bolešću i slabošću, reflektuje naše unutrašnje stanje).
