Možda mi ljudi moramo tako, ili barem mi žene. Da izmislimo veliku romansu, da bismo njome ukrasili primitivnu telesnu privlačnosti i opravdali to što sa nekim želimo seks (zapravo mnogo seksa, zapravo, ne bismo ni izlazili iz kreveta). Moramo da se zaljubimo, da bismo dopustile sebi da nas strast preplavi i obuzme, da bismo se predale požudi u okvirima vrednosti koje su nam prihvatljive. Ipak, i dalje moramo da budemo svesne da je zaljubljenost daleko od ljubavi, da će nam odnos koji se sastoji samo od telesne strasti posle nekog vremena postati nedovoljan i neispunjavajući, da ćemo početi od partnera u krevetu da očekujemo da nam bude i partner u životu i da ćemo se verovatno suočiti sa činjenicom da kada izađemo iz kreveta, nemamo kuda da idemo, a i ne želimo baš stvarno. Osim što mislimo da bi trebalo. I onda se pitamo kako smo dospeli u tu situaciju, kako smo upali u zamku fantastičnog seksa?
Pa, ispričajte sebi priču o tome kako ste počeli – ispričajte jedno drugom tu priču i videćete da ste sami iskreirali tu zamku, od samog početka. Kad ste se upoznali, osetili ste magnetsku privlačnost, pali ste jedno drugom u naručje kao da vas je sudbina gurnula, utonuli ste u strast i pronašli jedno u drugom ispunjenje i vrhunski užitak, a to jeste doživljaj svetosti. Zaljubili ste se, jer zaljubljenost kreće sa telesnog nivoa – ali i ostaje na njemu. Ali, pošto glava ne sluša srce u trenucima emotivnog i telesnog naboja, poverovala si da treba da gradiš odnos i dospela u ćorsokak u kome se pre ili kasnije nađu svi koji zapravo nemaju drugih dodrinih tačaka, zajedničkih vrednosti, interesovanja, stavova i ciljeva, osim na telesnom nivou.
