Priča o “Vinariji Aleksić” je, kako kažu, istinita priča o ljubavi strastvenog Balkana, o veri i želji koja i danas živi, o nadi koja pomera sve granice, o sreći koju prenose prelepe kćeri, a tastovi je punih srca životima ispisuju i delima bezrezervno prepričavaju. Ono što je izdvaja od drugih je činjenica da je reč o jedinoj ženskoj vinariji na Balkanu iza koje stoje tri sestre, Dragana, Maja i Marija, koje samouvereno hodaju putevima tradionalnog bavljenja vinom i ispisuju jednu emotivnu priču na stranicama savremenog vinarstva. Sa jednom od njih, Draganom Janjić, razgovarali smo o svim izazovima, uzbuđenjima i prednostima bavljenja vinom, kao i podsticajima i podršci koji su bili ključni da njihova ideja uspe i postane ono što je danas.
WANNABE MAGAZINE: Nastavili ste porodičnu tradiciju proizvodnje vina, sa svojim sestrama i sada imate jedinu žensku vinariju na Balkanu, što je samo po sebi titula i trofej, a proglašena je i najboljom nacionalnom vinarijom 2015. u Beču. Koliko vam znači ta nagrada?
DRAGANA JANJIĆ: Kao mladoj vinariji u tom trenutku, poneti tako prestižno titulu, bila je velika čast.
Sve nagrade koje dobijamo nas podstiči i motivišu, ali i obavezuju da svakog dana budemo vrednije, bolje i jače. Nagrade su priznanje našeg truda i rada, one ističu vrendost i skreću pažnju javnosti.
Za šest godina koliko poslujemo na tržistu nagrađeni smo sa 58 medalje za kvalitet vina. Osim medalja za kvalitet, posebno su nam drage i nagrade iz oblasti preduzetništva. Udruženje poslovnih žena nam je dodelilo priznanje Žena zmaj, a Srpska asocijacija menadžera za Poslovni iskorak godine.
To su nagrade za ceo naš posao, za svaki segment poslovanja.
Da li ste srele još žena koje se u svetu bave proizvodnjom vina?
Svet je pun uspešnih žena u vinskoj industriju. U prilog tome ide i činjenica da je akcenat pratećeg programa na ovogodišnjem sajmu Vinality u Veroni, koji je jedan od najvećih na svetu, bio na ženama u vinarstvu i činjenici da su one u sve većoj meri afirmisane kao nosioci novih vinskih trendova.
Kod nas je prva asocijacija na svetsku, a našu Marinu Cvetić. To je žena sa neverovatnom energijom i harizmom.
Ono sto nisam imala prilike da sretnem do sada, jesu tri sestre kao proizvođači i osnivači. (smeh)
Jeste li naišle na osporavanja i predrasude, zbog toga što se bavite “muškim” poslom? Kako ste prihvaćene u svetu vinara, ocenjivača i ljubitelja vina, a kako na tržištu? Pomaže li u promociji činjenica da je “Vinarija Aleksić” ženska firma?
Naš slogan je nešto što nas je izdvojilo u moru proizvođača vina. Vinarstvo je bilo deklarisano kao muški posao, a potrošaci su se iz radoznalosti odlučivali da probaju, a zbog kvalita kasnije uvek vraćali. Verujem da smo pokazale i dokazale da dobra vina mogu da budu i ženskih ruku delo.
Najbolja potvrda za prihatanje na tržištu su svakako brojevi prodatih boca. Tako da sa zadovoljstvom mogu da kažem da imamo svoje parče tržišta.
Kako reaguju oni koji vas ne znaju kad saznaju čime se bavite?
Skoro uvek je iznenađenje za sagovornike. Ali onda se uglavnom razgovor pretvori u malu školu vina i obavezno se dogovori datum degustacije.
Ko vam je bio najveća podrška da istrajete i uspete?
Apsolutna podrška za početak i pokretanje naše vinske bajke su naši roditelji. Nisu se libili da kao iskusni preduzetnici dozvole nama, početnicama bez iskustva, da se borimo na tržistu. Da same stvaramo naše preduzetničko iskustvo. Od samog starta su dozvolili da donosimo odluke, koje nisu uvek bile ispravne, ali su znali i da iz pogrešnih koraka učimo. Danas, naša podrška da trajemo su naše porodice i naša deca.
Kakva vrsta pomoći i podrške je ženama u preduzetništvu najpotrebnija?
Ženama u preduzetnistvu je potrebna ista podrška kao i muškarcima. Svi preduzetnici se u našoj zemlji susreću sa istim problemima. Zakoni su isti za oba pola. Svim preduzetnicima je potrebno stabilno tržiste za plasiranje proizvoda, redovna naplata koja je postala misaona imenica, plaćanje PDV na naplaćenu robu… Ali to su sistemske stvari za koje je verovatno potrebno vreme.
Udruženje poslovnih žena Srbije vas je takođe nagradilo “Cvetom uspeha”. Koliko dugo ste njihov član i na koji način vam to članstvo pomaže u poslu?
Član sam udruženja od 2014. godine. Iste te godine formirano je i lokalno udruženje u Vranju. Pre svega iskustvo svih članica koje nesebično dele sa vama je dragoceno. Kontakti i podrška koje pruža udruženje su nemerljivi.
Kad imate sopstveno preduzeće, nosite najveću odgovornost i ne možete da ostavite posao za sobom kad dođete kući. Vi tu odgovornost delite sa sestrama, pa ipak, koliko je zahtevno uskladiti privatan život i porodicu sa poslom?
Dobra organizacija je ključ uspeha. Uvek postoje odricanja, ali kada volite ono što radite i kada verujete u to, onda je lakše. Postoje mali rituali i pravila kojih se držim, i oni doprinose da vreme koje posvećujem porodici i prijateljima bude kvalitetno. Moja porodica i sestre su moja najveća podrška.
