Gala Čaki, mlada srpska umetnica koja je otvorila granice srpske savremene umetnosti u svetu, rođena je 1987. godine, završila je doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a samo u jednoj godini završila je dva master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i postala prva koja je to uspela na polju likovnog stvaralaštva. Dobitnica je brojnih stipendija (uključujući stipendiju Ruth Katzman, fondacije iz Njujorka, koja u jednoj godini daruje samo dve stipendije najtalentovanijim stvaraocima iz celog sveta), a svoje radove je izlagala u gotovo svakoj zemlji sveta. Gala je bila i član žirija za izbor nacionalnog predstavnika na Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, koje je nedavno otvoren, član je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i udruženja umetnika Ehim u Japanu, a za svoj rad je nagrađivana i priznata od strane mnogobrojnih svetskih asocijacija.
Sa Galom smo razgovarali o njenoj umetnosti, stvarima koje se dešavaju iza slika koje su osvojile svet, a dala nam je i nekoliko odličnih predloga kako da provedemo slobodno vreme!
WANNABE MAGAZINE: Jedna si od najboljih srpskih slikarki mlađe generacije i doktor umetnosti. Ko je Gala Čaki kada se ne bavi umetnošću, kada ne slika? Šta još treba da znamo o tebi?
GALA ČAKI: Gala Čaki je devojka koja voli ljude, voli da igra, voli kafanu, voli da se veseli, voli planinu i sneg, voli da čita, voli svojim slikarstvom da obiđe ceo svet, voli neobične ljude koji mogu da je grade i izgrade u ličnost.
Šta je za tebe umetnost? Šta je najvažnije što ti slikarstvo pruža?
Likovno stvaralaštvo je za mene način ispoljavanja moje biti. Umetnost je nedostižnost, data samo posebnim ljudima. Misliti da si poseban je gordost, a kretati se kao takav ka umetnosti je hrabrost, a posvetiti život umetnosti je ludost.
Slikarstvo mi pruža samospoznaju, u kojoj dosežem duhovnu slobodu.
Čime si inspirisana kada slikaš – događajima oko tebe ili događajima u tebi, svojim osećanjima?
Inspiracija kao podsticaj je sve, konstantno gledanje, odnosi sa ljudima, priroda, moj život. Igra sa elementima iz života se prenosi u svet slike, tako da konstantno imate pred sobom proces igranja.
Gledajući tvoje slike, potrebno je udubiti se i duboko razmišljati o viđenom – neće ih svako razumeti. Da li slikaš za sebe i svoju dušu ili kroz svoje radove želiš da poručiš nešto društvu i ljubiteljima umetnosti?
Ja slikam svoju emociju, svoju bit, iskonski pristupam platnu. Ne bavim se porukama, ukazivanjima, niti govorim puno o svom slikarstvu. Na društvu je da spozna moje slikarstvo i da ga podvede pod univerzalno. Ako do toga dođe, moje slikarstvo postaće umetnost, koja će pomerati granice tuđih umova.
Skoro da ne postoji zemlja koja nije videla tvoju umetnost. Koja izložba ti je u tom smislu najdraža, a koji grad je na tebe ostavio poseban utisak?
Sve zemlje ostavljaju neki poseban utisak, ali stvarati na ostrvima za mene imaju najjači smisao za pomeranje unutar samog slikarstva. Enegriju koju osećam na ostrvima je nadrealna. Na Tenerifama sam stvorila, po mom mišljenju, najbolje crteže, oslobodivši se potpuno i prepustivši se nesvesnom. U februaru sledeće godine biću u ulozi organizatora jednog simpozijuma na Tenerifama, te ću imati ponovo mogućnost da stvaram na čudesnom ostrvu.
Koju svoju sliku najviše voliš i zašto?
Trenutno sam najviše vezana za sliku iz serije “D plavi soko”, “‘Moj ratnik”, koja je na moju žalost otišla juče u dom jednog mog kolekcionara. Naslikala sam jednog posebnog muškarca u mom životu, muškarca koji je jedino prodro do moje biti i oslobodio me.
Ne samo da si angažovana na promociji sopstvenih radova, već se trudiš da promovišeš i druge mlade kreativne stvaraoce iz naše zemlje svetu. Na koji način ovo postižeš? Kakvi su utisci svetskih zemalja o našoj umetnosti?
Volim da povezujem ljude i to zaista radim sa velikom lakoćom i radošću. Spojiti posebne ljude na jednom mestu, je poput stvaranja jednog nadrealnog sveta unutar ovog realnog, u kome su nam nametnuti određeni ljudi. Spajanje se odvija na mom “Gala međunarodnom simpozijumu umetnosti” koji sam organizovala prošle godine i kroz brojne međunarodne saradnje. Ljudi reaguju na dobro stvaralaštvo, a naši stvaraoci su zaista kvalitetni te mi je drago kada mi se ukaže prilika da to prikažem u drugim zemljama.
Kako ti gledaš na domaću umetničku scenu? Čega nedostaje?
Scena ne postoji. Sve je neorganizovano, mnogo stvaralaca je neozbiljno, sve se svodi na preživljavanje, te scena sama trpi konkurencije, zavisti, kvalitet.
Kako se opuštaš?
Teško pitanje, jer se teško opuštam. Mozak moj radi puno i non-stop.
Šta čitaš/gledaš/slušaš ovih dana?
Vivaldijevu “Oluju” konstantno puštam u ateljeu vec mesec i po dana, a gledam ljude.
Na koji način tvoja profesija utiče na tvoj lični stil?
Utiče u smislu oslobađanja, spajanja boja i različitih stilova. Još uvek je prisutan eklekticizam u stilu, jer se baš i ne bavim svojim stilom, ako pitate za izgled, a stil kao stil života je nepromenljiv: rad i samo rad.
Na čemu trenutno radiš i kakvi su ti planovi za naredni period?
Trenutno organizujem više međunarodnih projekata, stvaram za svoju samostalnu izložbu koje će se odviti 3. avgusta u Muzeju u Portu, u Crnoj Gori.
Fotografije: WANNABE MEDIA, PRIVATNA ARHIVA
Ivana
