Katrina Balf je zavisna od brzih automobila, sveg rizika i nagrada koje predstavljaju.
Kao dete u Dablinu bi sedela sa svojim ocem koji je bio policajac i satima bi gledala Formulu 1, upijajući brzinu i opasnost i gradeći tako ljubav prema automobilizmu koja će trajati celog života i koja je kulminirala u filmu njenih snova, “Le Man ’66: Slavna 24 sata”.
Ako joj je trebalo malo duže da bi naučila da vozi, to je zbog toga što njena karijera to nije zahtevala u početku, a onda je to postala jedna od najvažnijih stvari. “Prilično kasno sam naučila da vozim, u kasnim tridesetim”, kaže ona, “ali možda sam par puta dobila kaznu za perkoračenje brzine, jer kada sam konačno počela da vozim, nadoknadila sam izgubljeno vreme”. Balf je započela svoju karijeru kao manekenka, posao ju je vodio u Njujork, Pariz, London, Milan, Hamburg i Tokio. “Živela sam u mnogo velikih gradova sa sjajnim javnim prevozom”, kaže ona o tome zašto nije imala potrebu da vozi. “Ali onda sam se preselila u Kaliforniju (zbog karijere u filmskoj industriji) i tamo, očigledno, morate da vozite”.
Nakon što je igrala manje uloge kod Dž. Dž. Abramsa (njena prva uloga u Super 8) i Džodi Foster (Money Monster), Balf se proslavila serijom Tuđinka koja joj je donela svetsku slavu i dosta nagrada u prethodnih pet godina. U filmu “Le Man ’66: Slavna 24 sata”, Balfova ne samo što je našla filmsku ulogu koju zaslužuje, već je možda pronašla i film za koji je stvorena, kombinujući svoje lične strasti sa svojim osećajem za odličan scenario. “Moli Majls je bila Kenova žena”, kaže Balfova. “Ali ona je bila više od toga. Ona je bila integralni deo sistema podrške koji je od njega napravio čoveka kakav je bio”.
Kažeš da si kao dete stalno sa ocem gledala Formulu 1. Da li je ovaj film zapravo san koji se ostvaruje?
Jeste! Oduvek sam volela Formulu 1. Takođe, volela sam sve filmove o sportu. Tako da, kada sam dobila scenario za ovaj film, uopšte se nisam dvoumila. To što je film smešten u svet automobilizma je bilo veoma uzbudljivo, kao i sjajna emotivna priča između Kena i Moli. To me je najviše privuklo ovom filmu.
Šta je to što voliš kod auto trka?
Volim svaki sport u kojem se jedna osoba bori protiv nekog drugog. Kod timova talenat je tako široko razvučen, ali kada je sport individualan za mene je to nešto posebno. Onda tu je i rizik koji su ti ljudi preuzeli u šezdesetm godinama što film čini još interesantnijim za gledanje. Takođe, opasnost, element straha od onoga što bi moglo da se dogodi i sama brzina odvijanja svega toga. Sve ove stvari za mene čine nešto neverovatno. To je nešto što me je oduvek privlačilo, ta kombinacija mi je zaista opijajuća, oduvek je bilo tako.
Kako si ušla u lik Moli?
Veliki deo toga je bio što sam upoznala Kenovog sina, Pitera i pričala sam sa njim o životu njegovih roditelja. Puno mi je rekao o njegovoj mami i njihovom odnosu. Onda mi je takođe poslao i divan članak koji je njegova majka napisala za časopis “Auto i vozač”, o početku njene i Kenove veze. To mi je dalo uvid u to kakva je ona kao osoba. Puno vremena sam provela gledajući dokumentarce. Postoji sjajan dokumentarac o Ferariju iz pedesetih godina i za potrebe tog dokumentarca su intervjuisali puno devojaka i žena, i razgovarali su o tome kako su se one osećale zbog toga što njihovi momci ili muževi svake nedelje, svakog dana, rizikovali svoj život. Razgovarali su o tome kako je živeti sa tim osećajem opasnosti i o tome kako je život kratak. To je činilo sve napetijim, činilo je te veze napetijim, jer nikada niste znali da li se vaš muž, ili partner vraća kući, što je zaista interesantno istražiti.
Kada si upoznala Pitera Majlsa, koju informaciju si želela da izvučeš od njega?
Zaista sam htela da otkrijem kakva je Moli bila kao majka prvenstveno i kao neko ko se selio celog života. Znate, doći iz Engleske u Kaliforniju… Uvek poistovećujete stvari iz svog sopstvenog života, a kada sam ja bila dete, moji majka i otac su se preselili samo 100 milja dalje od mesta u kojem je živela cela njihova porodica i to je mojoj majci palo veoma teško pošto je bila domaćica. Bilo je teško pronaći prijatelje i sistem podrške na tom novom mestu. Tako da sam Pitera puno pitala o tome. “Da li je imala prijatelje? Kakva je bila njena svakodnevica? Da li je radila?” Nismo puno toga stavili u film, ali ja sam to imala u vidu. Imala je svoju rutinu, ali je bila tipična domaćica iz šezdesetih. Nama je ponekad teško da razumemo kako je ženama bilo u to vreme, šta su sve morale da potiskuju. Bilo je zaista zanimljivo pričati sa Piterom i o tome kako se ona borila sa svim tim.
Moli je genijalno napisana, nije karikatura uloge “žene” koju vidimo u mnogim sportskim filmovima. Da li si se ti borila za tu dubinu, ili je bilo tako u scenariju?
Puno toga je bilo već u scenariju. Imala sam savete od Džima (Mengolda), naravno, ali je uglavnom sve već bilo u scenariju. To pokazuje kvalitet Džeza Batervorta (koscenariste). Za mene je bilo od neprocenjivog značaja to što sam razgovarala sa Piterom i što sam imala taj članak. Kada je Moli upoznala Kena, imala je samo 16 godina, a članak čak govori i o njihovom prvom sastanku. To mi je pružilo uvid u njihove ličnosti. Oni su bili tako dobar tim tokom celog života, tako da mislim da je bilo važno imati to u filmu. Iako je Moli bila žena šezdesetih godina, ona je integralni deo sistema podrške koji je od Kena napravio čoveka kakav je bio.
Pominješ Molin i Kenov prvi sastanak. Gde su išli?
To je fantastična priča! Pokupio ju je i otišli su u restoran na večeru. Ali onda na putu do kuće… pokupio ju je nekim starim autom, koji se pokvario, nasred seoskog puta, tako da se nije vratila kući do, recimo, 1 ujutru, jer je on morao da pešači nekoliko milja da potraži pomoć. To je tako dobra priča i dobro ga opisuje. On je uvek radio tako neke lude stvari, a Moli ga je, čak i u tim godinama, prihvatila onakvog kakav jeste. Bila je uzrujana, ali je videla i smešnu stranu u svemu tome. To je zaista lep uvid u njihovu vezu.
Osim o auto trkama, o čemu se još radi u filmu “Le Man ’66: Slavna 24 sata”?
Jedna od glavnih tema ovde je prijateljstvo. Prijateljstvo između Kena i Kerola (Šelbija), koji je veliki deo toga. Kao i o ljudskom duhu i onome šta možemo da postignemo ako samo istrajemo do kraja. Takođe je i lepa priča o uspehu, ima sve te elemente. Kao i o ljubavi, pravoj ljubavi. Prijateljska ljubav, ljubav koju otac oseća prema svom sinu, i ljubav tog para, i ljubav prema trkanju…
