Film i knjiga “Da Vinčijev kod” imaju vrlo uzročno-posledični odnos. Svako ko pročita ovu fascinantnu knjigu Dena Brauna, čim završi poslednju stranicu, poželeće da pogleda i njegovu filmsku adaptaciju u kojoj profesoru Langdonu lik daje Tom Henks. I obrnutno naravno, ukoliko smo prvo nabasali na film, nećemo sačekati ni da se odjavna špica završi, krenućemo da se obuvamo i poći ćemo u potragu za najbližom knjižarom. Ono što je potpuno fascinatno je da nas ni jedno ni drugo umetničko delo neće razočarati jer se međusobno dopunjuju i prožimaju.
Bilo da poklanjamo naše vreme religiji i veri ili ne, moramo priznati da je u tome uvek bilo nečega što nas je intrigiralo. Niko ne može da spori da su crkve i manastiri vrhunac tradicionalne arhitekture, a ni to da je Biblija najbolja knjiga koja je ikada bila napisana, makar gledano sa književnog staništa. Bez ulaženja u beskonačne i besmislene rasprave “da li Bog postoji ili ne”, možemo da cenimo ako ne religiju, onda makar veru, i sve što nam ona donosi, ne ulazeći u to u šta verujemo.
Opet, sa druge strane, kada pričamo o religiji (bez vere ili sa njom), ona je oduvek bila pokrivena velom misterije – a sve ono što je misteriozno ili mistično će nas zaintrigirati, bez obzira na naša interesovanja. Još ako u svojoj kompleksnoj istoriji sadrži priču o simbolima i Da Vinčijevom kodu – sigurno je nešto čemu ćemo pokloniti naše vreme bez trunke kajanja.
Upravo je to na umu imao Den Braun kada je napisao knjigu “Da Vinčijev kod”, koja objašnjava šta se zapravo krije iza pojma “sveti gral” i na koji način je crkva, želeći da Isusu pripiše što više božanskih svojstava, opisala Mariju Magdalenu.
