Ukoliko pitate vašu majku ili prijateljicu koji je najveći izazov u dugim (a srećnim) vezama, uvek će odgovor biti isti – kompromis. To je sigurno delom istina, ali verovatno malo više u kasnijim godinama, kada Eros utihne, a iz njega se rodi Filija (da bi vam bilo jasnije, pročitajte koje sve vrste ljubavi postoje u grčkoj filozofiji ovde). Tada je naš odnos već izgrađen. Izgrađen u tvrđavu, i bilo ko da dune i vatru sune, ne može to da sruši. Sve što treba je da povremeno okrečimo ili renoviramo tvrđavu, da bismo je uvek održavali sjajnom i svežom, da ne krene da trune. Onda, jedino što može da nam prodrma temelje tvrđave jesu nesuglasice, koje nije uvek lako prevazići, niti naći rešenje koje oboma odgovara. Baš zato, naše mame i bake misle da je kompromis jedino što može da nam reši sve probleme u vezi. To je zato što su zaboravile da pre nego što su imale nesuglasice u vezama, imale su i veće probleme, dok je tvrđava bila u procesu gradnje. Probleme koje kompromis nije mogao da reši.
Kada bismo malo vratile film, i setile se šta je bilo pre 20 ili 30 godina, ono što bismo rekle je da je zapravo najveći izazov u vezama balans. Kad smo mladi i tek učimo kako da volimo, teško nam je da nađemo recept za baš pravu meru. Zamislite jednu vagicu. Kada na jedan tas stavimo previše ljubavi, on će otići gore, dok će drugi tas izgubiti balans i uzročno-posledično pasti nadole, što bliže zemlji. Upravo je tako i u ljubavi. Ponekad se desi nešto u zvezdama ili ljudima (ili oboje); i desi se to da u vezi jedan uvek daje više.
