Kada ste poslednji put odustali od nečega? Batalili besmislenu seriju nakon nekoliko epizoda prve sezone koja vam se nije baš dopala? Ostavili knjigu napola jer se zapravo sve vreme mučite da je pročitate umesto što u tome uživate? Raskinuli vezu koja jednostavno više ne funkcioniše, ma koliko se vi trudili i davali sebe? Dobro razmislite, kada se to i da li se uopšte dogodilo? Ako se u vama bojažljivo javlja odgovor “ne sećam se” ili “nikada”, ovo je definitivno tekst za vas.
Još od malih nogu naučeni smo da ne odustajemo, i da se ne predajemo. I ne shvatite me u potpunosti pogrešno. Naravno da je istrajnost, onda kada je usmerena na pravi odnos ili pravi projekat, velika vrlina. Ali, trebalo bi da znamo da prepoznamo kada ona to nije. Naročito u današnjem vremenu, kultura toksične istrajnosti “po svaku cenu” izuzetno je izražena, jer se uklapa u kulturu toksične produktivnosti, koja podriva našu potrebu za savršenim životom, vezom, poslovnim uspehom. Ako se potrudimo samo još malo, naš partner će možda uvideti da smo mi prava osoba za njega. Ako pogledamo još jednu epizodu, možda će nam se svideti ova serija koju svi vole. Ako izguramo samo još nekoliko meseci na poslu koji ne volimo i koji nam ne ide od ruke, možda drugi odobre našu karijeru i čestitaju nam na uspehu. Ali, gde smo onda u svemu tome mi?
View this post on Instagram
Isto kao što je potrebno snage i ponosa da se istraje u situacijama u kojima je teško, potrebno je snage i ponosa da se stavi tačka, da se odluka promeni i da se sa životom nastavi dalje. Nemojte se zavaravati time da je uvek najlakše odustati. Nekada je odustajanje najteži korak koji ćete napraviti, i najbolji koji ste mogli za sebe da učinite. Jer, tada svoju sudbinu vraćate u svoje ruke. Pokušali ste, otkrili ste da šta god da ste pokušali nije za vas, ne donosi vam sreću i ne pronalazite se u tome, i ne želite više da trošite svoje vreme. A vreme je, na kraju dana, jedina i najvažnija valuta koju imate.
